Једини стварни проблем

Возачи се добро сећају дана када је усвојен нови Закон о безбедности саобраћаја, такозвани ЗОБС. Плашили су нас овим законом као да ћемо, боже ме сачувај, морати сви да почнемо да возимо левом страном, или искључиво у рикверц, а ко не буде умео да се моментално прилагоди на новонасталу ситуацију, негативни бодови ће му се качити немилице.

После тога су нас на дотични закон навикавали постепено, јер заиста, које људско биће може симултано да обавља ове акције: да се научи да увек пали светла, да увек везује појас, а да истовремено вози. Скоро па несавладиво. Такође, једно време је у нашим шоферским главама главна преокупација била где је право место на коме се мора држати онај светлећи прслук. Далеко било да га неко држи у гепеку. Тај је могао одмах сам да оде и да се пријави где треба. Поломили смо се и да набавимо неке формуларе за случај судара, за које никад до тада, а ни после тога, нисмо чули. Купили смо куке, ланце, нови скупи комплет за хитну помоћ, зимске гуме, летње гуме, сијалице, лампице, све смо купили што се могло купити. Купили смо и све новине у којима је поменути закон свечано објављен једног дана, важног по нас возаче, и сели смо да закон проучимо. Подвлачили смо важне замке ЗОБС-а. Скинули смо ЗОБС на своје компјутере, да нам увек буде при руци. Набавили смо справе којима можемо у свако доба дана и ноћи да измеримо дубину шара на својим пнеуматицима, да се стручно изразим. Помало нас је збуњивао апарат за гашење пожара, неке су гласине говориле да нам треба увек и свуда, а било је и супротних мишљења. Злу не требало, купили смо и апарат, који нам је одлично послужио да њиме поразбијамо своја затамњена стакла и заменимоих дозвољеним провидним верзијама. Транспарентно смо кренули у будућност. Научили смо да заменимо сијалице на свом аутомобилу. Не смем ни да мислим шта се све дешавало несрећницима у законском вртлогу који су обуку за вожњу почели по старом закону, па негде на пола упали у ову „саобраћајну Болоњу”. Али, и из тога смо се испетљали некако. Научили смо разлику између сајле за шлепање и круте руде. Подразумева се да смо имали обе ствари и да смо научили да их накачимо. Као и ланце. Међутим, превентивно, опростили смо се, барем до пролећа, од свих пријатеља који живе на Бановом брду, јер нас је мрзело да качимо ланце сваки пут кад им идемо у посету. Дали смо крв, урин и узорак ткива на преглед, за сваки случај, да нам се нађе код регистрације аута, ако ко затражи. Добили смо блокче у које ћемо самокритички, али поштено, да уписујемо своје негативне поене. Да знамо како се котирамо код оног горе и колико нам је још остало до судњега дана одузимања дозволе. Купили смо нове мобилне телефоне да можемо да се паркирамо на нови, модеран начин. Мада нисмо баш били спокојни јер нас је мобилни често упозоравао колико нам је још секунди остало до тренутка када ће се возило самоуништити ако га са дотичног места не испаркирамо на време. Добили смо нове скупе таблице и прецизно измерили тачку где ћемо на шофершајбну да залепимо налепницу са холограмом, десет центиметараод горње и десне ивице и немој да би неком отишло милиметар лево или десно. Додуше, нико нам није казао да дотичне налепнице ничим неће моћи да се одлепе наредне године кад добијемо нове, али то је већ сасвим друга прича. Једном речју, били смо страшно добри, учинили смо све што је до нас!

И ево нас, око годину и по дана касније. Статистике не показују никакву значајну промену у броју саобраћајних несрећа. Весели мотористи-камиказе и други адреналински зависници и даље јурцају улицама доводећи нас до белог усијања, а лепи људски обичаји договора са саобраћајцем су, на сву срећу, преживели нехумане законодавне алијенације. Искусни возачи и даље у својој возачкој дозволи држе новчаницу, која је ту случајно запала, и једино што нас истински брине јето шта ће се десити ако не успемо да одлепимо оне налепнице него кренемо да лепимо једну поред друге док не прекрију читаву шофершајбну.Мени се, са ове временске дистанце, само још то чини као стварни проблем.