Нисмо заборавили историју

У нашој земљи постоји близу 600 категорисаних споменика културе из ратних периода, док на територији 38 држава Европе, Азије и Африке има око 470 српских војних меморијала. Ваља истаћи да све што је подигнуто није и споменик културе, као и да војни меморијали представљају један сегмент националне културне баштине.

Историчар Дејан Ристић, саветник у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике, задужен за бригу о војним меморијалима, каже да је погрешан утисак да у Београду и Србији има мало споменика посвећених догађајима и личностима из ратних периода, јер имамо доста меморијала који су оцењени као значајни за друштво и државу, за њену историју и културу. У Београду су посебно значајни Споменик незнаном јунаку и Споменик захвалности Француској. Од појединачних истичу се споменци краљевима Александру и Петру Карађорђевићу, а из времена Балканских и Првог светског рата споменици четворици великих војвода (Живојин Мишић, Петар Бојовић, Радомир Путник и Степа Степановић) којих у Србији има више.

Споменици Карађорђу, вођи Првог српског устанка, налазе се у Београду и Тополи, док се Споменик кнезу Милошу налази у Такову, а његова реплика однедавно је на платоу између здања Председништва владе и Министарства финансија у Београду.

У Србији постоји неколико стотина евидентираних и категорисаних споменика културе из ратних периода, али нису сви од подједнаког значаја за националну војну историју. Више од 60 одсто њих односи се на период Другог светског рата што указује на неравноправан однос у односу на вишевековну српску војну историју. То је последица идеолошког погледа на историју деценијама после 1945. године.

Ристић као пример таквог односа наводи споменик илегалној партизанској штампарији у Београду који се налази у Устаничкој улици, категорисан као непокретно културно добро од изузетног значаја, док је меморијални комплекс "Шанчеви на Иванковцу" код Ћуприје, који сведочи о првој великој победи Срба над Турцима, категорисан као културно добро од великог значаја.

Историчар Чедомир Антић подсећа да је недавно Скопље поклонио Београду Споменик Ћирилу и Методију, творцима словенске писмености, који је постављен у Вуковом парку. На углу Рузвелтове и Булевара краља Александра налази се Споменик Вуку Караџићу који је ту постављен тридесетих година прошлог века. Антић истиче да су наши музеји пуни разних биста историјских личности које никада нису постављене, најчешће из идеолошких разлога. Недавно је на Звездари постављена биста Александра Обреновића, владара по коме је назван Булевар краља Александра. Она је пронађена у депоу једног музеја.

Дејан Ристић истиче да свака земља има централно обележје које сведочи о догађајима из Првог и Другог светског рата. Најчешће је то једно обележје које симболише најзначајније оружане сукобе у историји одређене државе, као што је то случај са Тријумфалном капијом у Паризу, Спомеником незнаном јунаку у Лондону, где се поводом 9. маја, Дана победе у Другом светском рату, и 11. новембра, Дана примирја у Првом светском рату, одају високе државне почасти. У случају Србије, то је Споменик незнаном јунаку где председник Републике полаже венац 15. фебруара поводом Дана државности, као и 9. маја и 11. новембра.

У оквиру комплекса Београдске тврђаве раније је подигнут Споменик деспоту Стефану, као и Споменик браниоцима Београда 1915. године који се налази на Дунавском кеју. Значајни су и Споменик војводи Бојовићу код Каленић пијаце у Београду, Споменик војводи Степановићу и његова родна кућа у Кумодражу, Споменик војводи Мишићу код Београдског сајма, Споменик војводи Путнику код Топчидерске звезде. Како каже Ристић, само у Београду има више од две стотине споменика и спомен-обележја која сведоче о личностима и догађајима из периода националне војне историје међу које треба убројити и гробна места великана која имају споменичка обележја. Постоји читав низ спомен-плоча постављених по фасадама београдских здања која сведоче о конкретним догађајима и личностима. Она су мање позната нашој јавности.

Постоје и насеља у Београду која су добијала имена по личностима из Другог светског рата, као насеље "Браћа Јерковић" или "Вељко Влаховић" које је променило име, али је споменик сачуван.