Споља раскош, унутра пустош

Сан ми је да у наш магацин уђем у белој кошуљи и да тако бео изађем на крају радног времена, каже историчар Љубомир Бранковић, руководилац Одељења за чување и приступ фондовима Народне библиотеке Србије, док заједно обилазимо депое ове установе и наспрам сјаја реновираних читаоница, у магацину затичемо потпуно другачију слику: недостатак полица и крте листове новина, сложене уза зид, које више од 20 година чекају конзервацију…

– Реконструкција библиотеке је завршена али депои њом нису били обухваћени. Увек је нешто било прече и важније. На четири нивоа, и 16.000 квадрата депоа, од укупно 24.000, нема расхладних уређаја, ваздух добијамо удувавањем, а човек се с временом и на то навикне. Срећом, бар са грејањем немамо проблема – каже Бранковић, додајући да се сећа и времена када је зими радио са капом на глави.

Део за кориснике и део за депое, према оцени нашег саговорника, одваја „временска капија”, и улазак у магацин Народне библиотеке он описује као „министарство рударства ДДР-а педесетих година 20. века”.

– Сваки управник креће са добрим намерама. Садашњи управник Дејан Ристић потрудио се и предложио да полице постављене 1972. заменимо онима које се сабијају, да би уштедео 40 одсто простора. Оне јесу добро, додуше, и скупо решење, а највећи учинак бисмо добили када би држава националној библиотеци обезбедила нови смештајни простор – истиче Бранковић.

Према његовим речима, таква је и светска пракса. Све велике библиотеке у свету имају магацине на периферији града где се смешта нефреквентни део фонда.

– Пре седам година урадили смо самоубилачку акцију која нам не служи на част. Одстранили смо део књига, односно сваки четврти примерак одређене књиге понудили смо другим библиотекама, а остало је отишло у стару хартију. Морали смо да се сналазимо. Још пет до седам година моћи ћемо да складиштимо примерке, а после нека нам је бог у помоћи – истиче Бранковић и примећује:

– Када је реч о новинама и часописима, пуни смо и немамо више где да их сместимо. Дошли смо до зида, нема даље! То за библиотеку значи „клиничку смрт”. У националним библиотекама, уколико грађа није систематизована по одређеним стандардима, то је као да је и немате. Новине стоје наслагане једне на друге, не можемо да их дамо на коришћење јер нису смештене и обезбеђене како треба. Све је пописано али није конзервирано, и практично је недоступно, обавештава Бранковић, и додаје да смо вероватно једина национална библиотека у свету која не зна колико има књига у фонду, што је „лична карта” сваке библиотеке.

Наш саговорник нам показује и простор где се чувају музејски примерци, сва периодична и монографска издања која су или штампана у Србији или се садржински односе на Србију и српски народ. Показује и посебне фондове и највећу збирку књига (10.000) и часописа (3.000) на Балкану на Брајевом писму, и додаје да је све обрађено и спремно за коришћење.

Док разгледамо полице на којима је смештена дворска библиотека, Обреновића и Карађорђевића, са оригиналним екслибрисом на свакој књизи, сазнајемо да се и те књиге издају корисницима, али да се већ 20 година води полемика шта ће бити са том библиотеком. Да ли да се од ње направи легат или да се врати у двор...

– Залажемо се да се комплетира фонд дворске библиотеке, а за то ће нам помоћи септембарска провера укупног стања фонда, односно ревизија. Ова библиотека обухвата разне области, од књижевности преко историографије до књига на страним језицима, са разним посветама знаменитих личности. Тачан број дворских књига, у простору који смо видели има их 10.500, знаћемо после септембра. Имамо преписку у двема фасциклама, о томе шта урадити са библиотеком. Све се заврши са „морамо, хоћемо, треба”, али изгледа да та прича још није стигла на ред – каже Љубомир Бранковић.

У подземним депоима Народне библиотеке, где се претходних година изливала и канализација, наилазимо на фонд рукописа знаменитих људи, а наш водич нас подсећа да се у иностраним библиотекама ови фондови чувају у фасциклама са газама, а библиотекари их узимају само ако ставе рукавице.

– Ови рукописи су доступни за истраживаче у сваком моменту.

Ту је комплетна рукописна заоставштина Јанка Веселиновића, Десанке Максимовић… Нема значајнијег имена српске културе чију преписку нећете овде наћи. Овај део библиотеке најмање је истражен, јер је реч о грађи која није публикована. Све је обрађено и спремно за истраживаче које овде чека неоткривено „благо”. Ради се и на дигитализацији грађе, а помоћ у техници требало би да стигне и од донације јапанске владе.

– Када корисник уђе у библиотеку и види сву раскош споља, он претпоставља, као што бих и ја исто, да је комплетна библиотека у таквом стању. Када добије грађу, каже: „Супер, све одлично функционише”. Јесте, али ми се довијамо на могуће и немогуће начине да бисмо им изашли у сусрет – каже Бранковић, док нам показује црвене заштитне кутије, од картона, у којима би требало да се чувају све књиге од националног значаја.

Да подсетимо, реконструкција библиотеке, намењена корисницима, коштала је 4,3 милиона евра. Није ли требало кренути обрнутим редоследом: прво заштитити депое, који су „срце библиотеке”, а затим осавременити читаонице?

----------------------------------------------

Стиже „први библиотекар”

Крајем августа Народну библиотеку Србије посетиће Џон Цебе, председник Светског савета директора националних библиотека. Са њим ће бити договарана међународна сарадња и повезивање са осталим библиотекама из света, а домаћини ће госта упознати и са функционисањем наше највеће библиотеке.