Гојко Перовић и Григорије у изборној тишини

Нисам склон олаком тумачењу црквених догађаја као политичких, нити свако јавно иступање свештенства посматрам кроз призму идеолошке функције. Међутим, оно што се догодило у Будви, на промоцији књиге епископа Григорија, уз саучесништво свештеника Гојка Перовића, не може се више подвести под ту врсту наивности. То није била промоција књиге, него политички перформанс. И то перформанс који, у аналитичком смислу, испуњава све услове једне промишљене јавне интервенције, временску прецизност, дискурзивну усаглашеност и јасно профилисан политички ефекат. Одржан у тренутку изборне тишине у Србији, овај догађај добија карактер индиректног политичког деловања измештеног изван формалних институционалних оквира. Управо та измештеност није случајна, већ је суштинска.

Будва није изабрана само зато што је погодна за књижевне вечери, већ што омогућава артикулацију порука које се односе на Србију, а да се притом избегне непосредна одговорност за њихове последице. У теорији политичке комуникације, такав поступак се означава као екстернализација поруке, која се шаље ван простора на који се односи, како би се задржао ефекат, а избегла директна одговорност.

Ако је све било у домену духовног и културног, зашто исти догађај није организован у Београду? Зашто се говор о студентима, протестима и „неједнообразности“ цркве измешта у другу државу, и то у тренутку када је јавни простор у Србији формално затворен за политичке поруке? Одговор је по мени очигледан и само зато што се на тај начин делује, а да се не одговара.

Дискурзивни оквир који је том приликом коришћен додатно потврђује ту тезу. Позивање на писмо шесторице епископа, инсистирање на легитимитету студентских протеста и наглашавање унутрашње „различитости“ цркве представљају елементе једног кохерентног идеолошког наратива. Тај наратив се не заснива на саборности, већ на њеној релативизацији. Не тежи јединству, већ његовој реконфигурацији у складу са одређеним политичким параметрима. Посебно је важно уочити да позивање на „различитост“ у овом контексту није позив на дијалог, већ механизам легитимације већ успостављене линије деловања. Другим речима, не отвара се простор за мишљење, већ се нормализује стање у којем су границе већ померене.

У том процесу, улога Гојка Перовића и епископа Григорија није ни спонтана ни случајна. Напротив, њихово деловање показује висок степен координације и свест о комуникационом ефекту који производе. Оно што је, међутим, посебно проблематично јесте модел деловања који примењују. Артикулација поруке без преузимања одговорности за њене последице. Такав модел има своју прецизну теоријску дефиницију, иницирање процеса уз истовремено дистанцирање од његовог исхода. У јавном дискурсу, то се најчешће препознаје као „прање руку“, односно позиционирање које омогућава утицај без одговорности.

Управо у том кључу треба читати и покушај притиска на митрополита Јоаникија. Подсећање на писмо епископа није било информативно, већ функционално, као средство нормализације једног процеса који тежи да Митрополију црногорско-приморску увуче у експлицитније политичко позиционирање. Треба рећи и да Јоаникијева тренутна уздржаност није израз принципијелне дистанце, већ свесне калкулације унутар сложеног односа снага. Управо зато он постаје препрека за оне који желе бржу и јаснију артикулацију, па се зато притисак више не врши унутар Цркве, већ јавно.

И зато је Будва постала политичка сцена за двојицу који су црвене линије одавно прешли. Ни структура самог догађаја не оставља простор за илузије. Присуство унапред профилисаног круга истомишљеника, мобилисаног из више средина, указује да није реч о спонтаном окупљању, већ о организованом јавном наступу са јасно дефинисаном циљном групом. То је комуникација затвореног круга, која тежи да се представи као општи став. Све то указује да је будвански догађај дио континуираног процеса унутрашње политизације црквеног простора. Тај процес има своју динамику, своје актере и своје инструменте. Оно што га чини посебно осетљивим јесте чињеница да се одвија кроз институцију која по својој природи треба да буде изнад таквих конфигурација.

Управо зато је неопходно о овоме говорити без еуфемизама, па рећи јавно да Будва прексиноћ није била место промоције књиге, него полигон за артикулацију порука које имају политичку функцију, за тестирање граница и за постепено померање линије између духовног и политичког. А то је линија која, када се једном трајно пређе, више не може лако да се врати. Народ то види. Не зато што му се објашњава, већ зато што препознаје разлику између пастирског гласа и политичке реторике. И зато што осећа када се институција користи као средство.

Ево, испоштовао сам и изборну тишину у Србији.