Време је за праштање

Књижевник и публициста Јован Бабић је последњи добитник Кочићеве награде за целокупно дело. Награда ће му бити уручена 26. августа у Стричићима, родном селу Петра Кочића. Јован Бабић је рођен је 1934. у Црном Лугу код Босанског Грахова. Мањи део радног века провео је у просвети, а главни у новинарству – у бањалучком „Гласу”, загребачком „Вјеснику” и Танјугу. Поред публицистике, објавио је књиге: „Пут у вечност”, 1984, „Одбрана и смрт”, 1986, „Успеније Гаврилово”, 1994, „Дракулићи”, 1998, „Ждраловачке приче”, 2001, „Биљези у времену”, 2003, „Спомен храм”, 2003, „Црљени крув”, 2005. и „Крезуби лавови”, 2007. године. За „Крезубе лавове” добио је прву награду Подружнице Удружења књижевника РС и града Бањалука.Најновија књига му је „Прометеји сарајевског Видовдана”, објављена половином 2011.

Неке Бабићеве приче преведене су на стране језике, а једно од три издања „Дракулића” објављено је на енглеском језику. Јован Бабић је члан Удружења књижевника РС и Удружења књижевника Србије. Живи у Бањалуци.

Уз искрене честитке на значајном књижевном признању, „Кочићевој награди” за 2012. годину, молим Вас да нам кажете шта она за Вас значи?

Свака награда, бар тако би требало да буде, добитника уверава да је урадио неки друштвено користан посао, да је у том постигао успех. А ништа тако човека не охрабрује и не подстиче као – успех! Ја сам, наиме, и у својим књижевним делима, и у публицистичким, и раније, у новинарским текстовима, увек тежио да будем на страни истине, а то значи на страни божјег створа, који се зове човек. Ова награда ме уверава да сам био на добром путу.

Како је, ако то може да се укратко формулише, био усмерен Ваш ангажман?

Био је општечовечански, али превасходно, зато што сам Србин, српски. Не, дакле, никакав великосрпски ни малосрпски, него једноставно – српски. Јер, из оволико међусобног црног искуства, колико су га побрали балкански народи, сви смо морали да се освестимо и опаметимо, да сви, о свима, знамо све. И да у овом балканском караказану, како би то рекао Андрићев Карађоз, „нема човека без кривице”. А то, опет, значи да је време за међусобно праштање. Докле год је човек окренут прошлости, он тешко може да корача према будућности!

И у чему је, ако тако можемо казати, био тај Ваш „српски ангажман”?

Романом „Успеније Гаврилово” подигнут је трајан монумент не само Гаврилу Принципу, већ и свеукупном српском роду, његовом херојском одупирању и умирању у клаоници Првог светског рата... Верујем да у мом опредељењу да пишем о Гаврилу, није од малог значаја чињеница да смо из истог краја, из Босанског Грахова – он из Обљаја, ја из Црног Луга. Покушавао сам такође да, давно пре овог последњег, ужасног грађанско-верског рата у бившој СФРЈ – Боже, дај да буде посљедњи! – обелоданим истину, голу и чисту, о страдању свих њених народа, а посебно српског. У мом роману „Дракулићи” представљен је монструозни усташки покољ више од 2.300 Срба, 7. фебруара 1942, у бањалучким селима Дракулић, Шарговац, Мотике и рудник Раковац. Овако, иако су неоспорно највише жртава, чак у три последња рата на овим просторима, имали Срби, они су данас бездушно прокажени, можда су најомраженији и најуниженији народ на свету...

Да то, ипак, неће бити мало превише?

Не, није превише! Зар пристајање на извињавање и клањање, свакодневно, свима и свакоме, укључујући и оне који се ни наредних пет векова неће моћи да оперу од недужне крви, може да буде ишта до пљување по самом себи? Да ли ће нови председник Србије Томислав Николић ићи стопама свог претходника, видећемо!           

Има ли томе краја, има ли наде, лека?

Има, наравно да има! Када не бих веровао да свему, па и овом бедном стању има лека, престао бих и уста да отварам. Сетите се, када је реч о нади, речи прекора команданта Прве српске армије легендарног Живојина Мишића Жуће, пред Церску битку, упућених подређеном команданту, Васићу. На Мишићево питање о стању у његовој дивизији, Васић одговара изгубљено да је војска гладна и жедна, у расулу, да за њу нема наде. Онда га, према Ћосићевом „Времену смрти”, Мишић енергично упозорава: „Такве речи, пуковниче Васићу, ја не трпим у Првој армији. Јер, нада сме да умре само последња, нада мора да надживи све нас!” Може ли да се каже нешто лепше, нешто истинитије, нешто уверљивије?

Цитирали сте, ето, Добрицу Ћосића. Ко је, ако није тајна, Ваш омиљени писац?

Није тајна, будући да омиљеног писца и немам! Имам заправо омиљене писце, мноштво њих... Од Шекспира, Сервантеса, Стендала, Игоа, Хемингвеја, Толстоја, Гогоља, Достојевског, Пушкина, Гундулића, Кафке, Хашека, Шеное, Костића, Домановића и Нушића... На мојој нахткасни можете затећи, истовремено, Мирослава Крлежу, Петра Кочића и Црњанског. Кога ћу читати, то искључиво зависи од мог вечерњег тонуса – упорни сам ноћни читач, прави ноћобдија!

Да ли неку своју књигу можете да означите као најуспелију, најдражу?

Не бих, нити мислим да неки писац то може. Друга је ствар ако сте уложили неки посебан труд и време у припреме одређене књиге, као што сам ја уложио у „Прометеје сарајевског Видовдана”. Зато, публиковање мојих „Прометеја” сматрам једном врстом књиге покајнице, одуживањем дуга према једној бездушно заборављеној генерацији Прометеја!

Dа ли бисте открили конкретно штасада пишете?

Радим, књигу о деци, још прецизније – шта деца причају својим бакама и дедовима.