Живели, куме! По пироћански

Пирот – У Галерији музеја Понишавља у Пироту, први пут, недавно је отворена изложба грнчарских предмета под називом „Наздрави”. Музеј поседује око 560, а изложено је 74 грнчарска предмета који су некада употребљавани, а сада само служе као украс.

Ауторка изложбе, кустос музеја и етнолог, Сашка Велкова са жаљењем потврђује да је некадашњи центар грнчарства у Србији сада без иједне грнчарске радионице која се бави производњом предмета на традиционалном грнчарском точку.

– У другој половини 19. века у Пироту је било регистровано 40 грнчарских радионица, док је до почетка Првог светског рата у граду било регистровано 125 грнчара – каже Сашка Велкова и указује да традицију ипак настављају последњи грнчари у селима Пољска Ржана, Понор, Мали и Велики Суводол.

Међу изложеним предметима је и пљоска с краја 19. века, која је са још 35 других предмета пронађена у простору кубета на цркви Свете Богородице у Сукову 1974. године. Чутурица са ликом краља Милана или српским грбом била је популарна крајем 19. века, док су чутурице са грбом Краљевине СХС или Југославије биле заступљене између два светска рата.

Пиротски грнчари израђивали су више од 70 различитих производа. Међутим, најпознатији су били по изради судова за течност. После тестије, најчешће су израђивали својеврсне судове за ракију – пљоске у различитим облицима (ђеврек пљоска), чутуре, буклије и буренца, који су се носили на пут или у поље, користили у свечаним приликама, свадбама и славама, за позивање сватова и гостију у разним ритуалима. Према истраживањима етнолога, пиротска грнчарија, осим по функционалности и различитим облицима, одликује се и богатом орнаментиком. Украшавање у виду рељефних обруча и пластичном обрадом површине, осим естетске, имало је за циљ ојачавања зида и основе. Карактеристичне боје у пиротском грнчарству су жута, зелена и мрка, а финалним глеђосањем предмет је добијао заштиту од порозности и висок сјај.

Грнчарски производи, па самим тим и пљоске и чутуре, некада су се набављали куповином у радњама у граду или селу, наручивањем код мајстора грнчара, куповином у току пијачног дана у Пироту или на Великогоспојинском вашару. Коришћени су у свакодневном животу становништва, у годишњем и животном циклусу обичаја и веровања у 19. и почетком 20. века, када се са индустријализацијом полако повлаче из употребе. Пљоске су последњи пут коришћене приликом обичаја позивања сватова шездесетих година прошлог века, а овај обичај се нешто дуже задржао у планинским селима.

Један од разлога за приређивање овакве изложбе, како кажу у музеју, јесте то што су ови грнчарски судови изобичајени релативно скоро – само пре пола века, али и што је у њих уткан менталитет и креативни дух становништва града и околине.