Није ми тешко да чекам „златни сат”

Волим да „ухватим” људе и ствари из другог, неочекиваног угла, баш онако како их приказује и „Национална географија”, каже београдски фотограф Марко Замуровић (27), чији је призор инсеката на пољу детелине недавно објављен као „слика дана” управо у овом угледном часопису.

Замуровић се осмехне на помен чињенице да је магазин са једном од највећих фото-репутација на свету, на свом сајту објавио и његов рад и жељно ишчекује крај године када ће „Национална географија” у штампаном издању публиковати све „слике дана” из 2012. Ово, међутим, није први пут да се његових руку дело нашло на поменутим страницама. Пре четири године објавили су његов снимак сремског језера Манђелос.

Монографија „Мачва – скривена лепота” очекује се крајем године (Фото Марко Замуровић)

– Моја фотографија у „Националној географији”! Било је невероватно. То је било моје највеће усхићење – каже Замуровић.

Прелиставајући бројеве овог часописа, а неки које има у кући датирају још из шездесетих, Марко Замуровић је развио љубав према фото-журнализму и документарној фотографији. Ипак, на њега је највише утицао његов отац, један од најпознатијих српских фотографа Драгољуб Замуровић.

– Почео сам да радим овај посао чим сам порастао онолико колико је било потребно да носим тешку опрему, негде на крају основне школе. Одувек сам маштао да одем на места која сам видео у новинама и велика ми је жеља да сликам дивљину америчког југа и традиционалну културу Индије.

Мачвани су радо стајали пред Замуровићев објектив

До тада, посвећен је становницима и пејзажима Шапца и околине. Већ две године је „на точковима” због монографије Мачве, очекујући да ће се она појавити крајем године, под називом „Мачва – скривена лепота”. Идеја се родила после случајног сусрета са директором шабачког музеја Браниславом Станковићем од када Замуровић предано ради на фотографијама, а његова сарадница Марија Николић на тексту монографије.

– Одрастао сам у Београду и Шумадији, окружен брдима и планинама и јако сам желео да за промену проведем неко време у равници. Сликао сам природу, Мачване, њихове обичаје, шабачки вашар. То је приказ мачванске културе очима Београђанина.

Фотографије Марка Замуровића доносе тренутке у којима су „залеђени” нечији страх или понос, пределе од којих застаје дах, а највише детаље који се тешко примете и лако промакну.

– Фотографија је моја највећа страст и није ми тешко да устанем у четири ујутру да бих радио током „златног сата”: пола сата пре и 15 минута после изласка сунца, када се праве најбољи снимци.

Сатима чека праву слику попут ове

А ако би се снимање претворило у пустоловину која убрзава рад срца и чини да се осећа као Индијана Џонс, онда му је дан сасвим испуњен.

– Често сликам из моторног змаја, што је узбудљиво само по себи, а једном сам осетио и додатни набој адреналина: змај је летео брже него обично, нагло је скретао и слетео на прекратку писту. Поврх свега сам заборавио да понесем кацигу и заштитне наочаре.

Иначе није љубитељ превеликих висина одакле се праве слике за разгледнице. Радије је ближе земљи одакле лакше „хвата” детаљ и праву слику. А за то је, каже, потребно стрпљење, много чекања и бачених фотографија за један исправан шкљоцај.

– Понекад је потребно хиљаду снимака истог кадра да би се добила само једна права фотографија.

----------------------------------------------

Игра са вилиним коњицима

Марко Замуровић је дипломирао уметничку продукцију на Академији лепих уметности у Београду. Фотографију, каже, није студирао, јер је све што треба да зна научио од оца, као и из стотина стручних књига са којима је растао. Учествовао је на самосталним и групним изложбама, а на његовим радовима често се налази оно чега се највише плаши – разне бубе и пауци.

– Бојим се инсеката, али их често сликам – каже Замуровић, шалећи се како му посао помаже да превазиђе фобију.

– Научио сам много о овим створењима, јер да бих их сликао, морам да им приближим објектив на један или два центиметра. Вилин коњиц, на пример, побегне чим му се приближим, али се после неколико тренутака врати на исто место, где га ја, наравно, већ чекам.