Спољна кривина и кривица

Прво је у суботу, на званичном тренингу један возач доживео тежак удес. Дан касније у недељу, брдска трка „Тара 2012”, коју је возило 60 возача из седам држава, за централноевропски шампионат, имала је трагично финале. На триста метара од циља, возач „мицубиши лансера” изгубио је контролу и возилом улетео у публику. Усмрћена су три посматрача, полиција је одредила притвор за три особе из ланца организатора трке, Министарство спорта упутило је саучешће.

Излетање са стаза на тркама је неизбежни део овог спорта а публика начичкана са спољне стране кривине је – велика грешка. Ту јој није место.

Доносити закључке о томе ко је погрешио је преурањено, то ради комисија и истражни органи.

Они који су бар једном гледали трке, веома добро знају да је стајање на кривини са спољне стране опасније од руског рулета. Смисао трка јесте да се што брже вози. Што брже возиш, то мање контролишеш последице. Основни закон физике и ту је неумољив – центрифугална сила вуче „напоље”. Кривудави пут пун успона надомак Калуђерских бара, код места Јасиковица најопаснија је деоница ове трке која се вози већ две деценије. То су организатори знали и „флајерима” који су дељени, упозоравали публику да се уклони. Редари којих има довољно ако се ништа трагично не деси, а недовољно ако се деси, јесу (или нису) упозоравали да је на том месту опасно стајање и гледање. Ако јесу, требало је да обавесте „моторолама” вођство трке да је прекине, ако је небезбедан пролаз. Резоном гледаоца, са спољне стране стазе је бољи поглед, „дубље” се види пристизање такмичара а ту је и киоск са хладним пивом...

А заштитна ограда, наређане половне гуме, граничници, бале сена... тога ту није било у недељу! Само црвена трака коју већина није поштовала! Зашто? Па, вероватно зато што ни публика ту није требало да буде. Редари, често необучени и неупућени, раде за дневницу а имају и „подељену одговорност”. Олака мисао „неће ваљда...” свима се осветила.

Прописи међународне аутомобилске организације прецизирају да на оваквим тркама, на кривинама не сме да буде публике, а ако је буде, може само на узвишењима не мањим од три и не ближим од десет метара. Да би трка била официјелна, мора да постоји пројекат стазе, са „црним тачкама” и мерама заштите. Вероватно га је и овде било јер се трка одржава две деценије, регистрована је службено... Свуда у свету има на таквим тркама свега и свачега, од претрчавања стаза до излетања аутомобила и делова који „јуре” гледаоце који се ту затекну... Зато не треба заговарати да се овакве трке више код нас не организују, него да се педантно организују. У Београду је пролетос одложен почетак трке јер се публика начичкала крај саме стазе. Док није уклоњена, стартовања није било.

Пре девет година је у Неготину возач на трци улетео у публику, усмртио једну гледатељку и повредио десеторо других. Судски процес се против организатора још води.

Кад се утврде пропусти и казне кривци, за наук би требало све обелоданити, да се не понавља!