Spoljna krivina i krivica

Prvo je u subotu, na zvaničnom treningu jedan vozač doživeo težak udes. Dan kasnije u nedelju, brdska trka „Tara 2012”, koju je vozilo 60 vozača iz sedam država, za centralnoevropski šampionat, imala je tragično finale. Na trista metara od cilja, vozač „micubiši lansera” izgubio je kontrolu i vozilom uleteo u publiku. Usmrćena su tri posmatrača, policija je odredila pritvor za tri osobe iz lanca organizatora trke, Ministarstvo sporta uputilo je saučešće.

Izletanje sa staza na trkama je neizbežni deo ovog sporta a publika načičkana sa spoljne strane krivine je – velika greška. Tu joj nije mesto.

Donositi zaključke o tome ko je pogrešio je preuranjeno, to radi komisija i istražni organi.

Oni koji su bar jednom gledali trke, veoma dobro znaju da je stajanje na krivini sa spoljne strane opasnije od ruskog ruleta. Smisao trka jeste da se što brže vozi. Što brže voziš, to manje kontrolišeš posledice. Osnovni zakon fizike i tu je neumoljiv – centrifugalna sila vuče „napolje”. Krivudavi put pun uspona nadomak Kaluđerskih bara, kod mesta Jasikovica najopasnija je deonica ove trke koja se vozi već dve decenije. To su organizatori znali i „flajerima” koji su deljeni, upozoravali publiku da se ukloni. Redari kojih ima dovoljno ako se ništa tragično ne desi, a nedovoljno ako se desi, jesu (ili nisu) upozoravali da je na tom mestu opasno stajanje i gledanje. Ako jesu, trebalo je da obaveste „motorolama” vođstvo trke da je prekine, ako je nebezbedan prolaz. Rezonom gledaoca, sa spoljne strane staze je bolji pogled, „dublje” se vidi pristizanje takmičara a tu je i kiosk sa hladnim pivom...

A zaštitna ograda, naređane polovne gume, graničnici, bale sena... toga tu nije bilo u nedelju! Samo crvena traka koju većina nije poštovala! Zašto? Pa, verovatno zato što ni publika tu nije trebalo da bude. Redari, često neobučeni i neupućeni, rade za dnevnicu a imaju i „podeljenu odgovornost”. Olaka misao „neće valjda...” svima se osvetila.

Propisi međunarodne automobilske organizacije preciziraju da na ovakvim trkama, na krivinama ne sme da bude publike, a ako je bude, može samo na uzvišenjima ne manjim od tri i ne bližim od deset metara. Da bi trka bila oficijelna, mora da postoji projekat staze, sa „crnim tačkama” i merama zaštite. Verovatno ga je i ovde bilo jer se trka održava dve decenije, registrovana je službeno... Svuda u svetu ima na takvim trkama svega i svačega, od pretrčavanja staza do izletanja automobila i delova koji „jure” gledaoce koji se tu zateknu... Zato ne treba zagovarati da se ovakve trke više kod nas ne organizuju, nego da se pedantno organizuju. U Beogradu je proletos odložen početak trke jer se publika načičkala kraj same staze. Dok nije uklonjena, startovanja nije bilo.

Pre devet godina je u Negotinu vozač na trci uleteo u publiku, usmrtio jednu gledateljku i povredio desetoro drugih. Sudski proces se protiv organizatora još vodi.

Kad se utvrde propusti i kazne krivci, za nauk bi trebalo sve obelodaniti, da se ne ponavlja!