Куће које миришу на старину

Романи Лава Толстоја, романи Џемса Џојса, драме Виљема Шекспира, романи Оноре Де Балзака... Куће Боже Петровића... Зна се: Толстој је Русија, Џојс Ирска, Шекспир Енглеска, Балзак Француска, а једног дана ће се, то је неминовно, знати да је Петровић Србија. У моди је да се много гракће о брендовима, производима који и заслужују, а и не заслужују да буду заштитни знак Србије, а истинска заштитна марка ове земље још пре двадесет и више година постао је Божидар Петровић, професор Архитектонског факултета у Београду, који сада крцка пензионерске дане, али не мирује. Само, бренд Боже Петровића, куће које је пројектовао и посејао најчешће по падинама планина у Србији, искључиво је за домаћу употребу. Као што се таласасте куће генијалног Антонија Гаудија могу видети у Барселони, али не и изван Шпаније, тако су и куће које "миришу" на старину, а једну такву затражи Вићентије Сандић из Доњих Бањана, изграђене по пројектима Боже Петровића, искључиво у Србији.

Кад год станем испред неке Божине куће, сетим се речи Јована Скерлића: "Не морам да будем кокошка и носим јаја, да бих знао које је мућак". Тако и ја. Не морам да будем стручњак за градитељство, али било да се налазим испред двојне куће браће Савић у Брђанима, или испред дома "Анђелија Мишић" у Коштунићима, или у кући Милована Јеремића у Враћевшници, увек имам исто осећање – срце пуно радости, испуњено лепотом, и осећај спокојства. Увек помислим: ту би моја душа могла да нађе свој мир.

Шта би том неукротивом човеку, универзитетском професору, писцу (са Предрагом Јовановићем) уџбеника "Статика I и II", чије су објављивање студенти акламативно тражили, једном из групе пројектаната који су први после рата, почетком педесетих година, добили награду на међународном конгресу за пројекат фабрике дувана код Бејрута, да се лати тог посла, пројектовања кућа уз поштовање неимарског наслеђа, који ће га винути у неслућене висине?

– Нико од Другог светског рата наовамо није водио рачуна о друштвеним вредностима, па и томе шта се и како гради. Нигде у свету се друштвени проблеми не могу пустити на вољу појединцима, њиховом укусу и неукусу. А то се нама догодило. Пре тридесетак година, када је почела изградња викендица и кућа за одмор, Србија је почела да се гуши у кичу. На прсте једне руке могу се избројати објекти који ће остати наша трајна вредност. Људи ће ценити наше време по ономе шта смо оставили иза нас. А оно што смо оставили у архитектури и урбанизму то је за срамоту – казује проф. Божидар Петровић, кога многе колеге ни данас не сматрају пројектантом, иако је архитектуру дипломирао још 1952. године. Он је одувек био свој човек, клонио се кланова, до данас је остао такав.

Онај дух Боже Петровића који га је створио и да данас буде оно што јесте био је негде чуван, добро забрављен. Сваки човек, стваралац, има свог Аладина са оном његовом чаробном лампом. За Божу Петровића је то био Миодраг Јовановић, адвокат из Београда, који је одушевљен, видећи фотографије викенд насеља у Ораховцу, у Боки Которској, од професора крајем шездесетих поручио да му у селу Доња Горевница код Чачка пројектује баш једну такву кућу. Као да је тада адвокат протрљао чаробну лампу из које се извио огроман дух Боже Петровића.

– Не, рекао сам му, тамо ћемо направити кућу која ће бити спој наслеђа, прошлости и садашњости. Направићу ти кућу у којој ћеш пронаћи своју душу – сећа се професор дана када и како је све то почело. Тада је створен заметак будућег горостасног народног неимара који пројектима предвиђа изградњу кућа за одмор и становање, мотела, хотела, вајата, амбара, црквених домова, школа, пословних објеката, брвнара, домова култура, планинарских домова, искључиво од опека, камена, дрва, креча, ћерамиде. Било је ту и неких мањих одступања од овог правила, али само због прописа о грађењу.

Једну такву кућу је средином седамдесетих подигао и себи, у селу Дићи, код Љига, где је у породици Рајка и Персе Петровић рођен 1922. године као осмо дете са сестром близнакињом. Касније су Петровићи добили још једног сина, десето дете. За Савиндан 1935. године имао је част као најбољи ђак првог разреда ниже гимназије да сече славски колач са директором школе, протом, једним родитељем и најбољим учеником четвртог разреда. Био је то Лазар Мојсов, потоњи председник Председништва СФРЈ, који је тада као сиромашно дете из јужне Србије (Македоније) становао у интернату у Горњем Милановцу.

– Пројектовао сам више од стотину кућа кроз које сам желео да оживим прошлост. То су куће које највише и најбоље одговарају поднебљу Србије и њеним географским пределима. Мој колега Зоран Б. Петровић је једном написао да ја пројектујем куће баш онако како би давнашњи неимари радили у садашњим условима. То је тачно, јер ја наслеђу у градитељству прилазим не као реликвији, већ као подстицајном моделу. Тако пројектујем кућу која ће бити члан домаћинства и која ће све укућане ослободити страха и начинити их храбрим, јер ће се само тако осетити делом природе – говори професор који је недавно завршио идејни пројекат хотела у Гучи. Док нам говори о томе лице му блиста од задовољства што ће, вероватно, и то бити један од Божиних архитектонских бисера.

– Можда бих од свега одустао да ме на почетку ове моје мисије нису подржали Гвозден Јованић, директор Етнографског музеја, Радомир Станић, директор Републичког завода за заштиту споменика културе, као и колега са факултета Зоран Б. Петровић. Јованић је организовао 1983. године прву изложбу мојих радова у Манаковој кући. Они су ми објавили и прву књигу о мојим кућама, која је до данас доживела четири издања. Испада да сам пре добио подршку људи из културе него од оних из моје струке. Али, нека... – каже професор Петровић који је на Архитектонском факултету предавао 30 година. За неколико дана, 28. марта, у Галерији САНУ биће отворена изложба радова Боже Петровића.

Тада ће посетиоци можда успети да одлутају у далеку, далеку прошлост, у праисторију и сете се, гледајући куће Боже Петровића које одишу удобношћу и сигурношћу, шкољки и пужевих кућица од којих је све и почело.