Kuće koje mirišu na starinu

Romani Lava Tolstoja, romani Džemsa Džojsa, drame Viljema Šekspira, romani Onore De Balzaka... Kuće Bože Petrovića... Zna se: Tolstoj je Rusija, Džojs Irska, Šekspir Engleska, Balzak Francuska, a jednog dana će se, to je neminovno, znati da je Petrović Srbija. U modi je da se mnogo grakće o brendovima, proizvodima koji i zaslužuju, a i ne zaslužuju da budu zaštitni znak Srbije, a istinska zaštitna marka ove zemlje još pre dvadeset i više godina postao je Božidar Petrović, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, koji sada krcka penzionerske dane, ali ne miruje. Samo, brend Bože Petrovića, kuće koje je projektovao i posejao najčešće po padinama planina u Srbiji, isključivo je za domaću upotrebu. Kao što se talasaste kuće genijalnog Antonija Gaudija mogu videti u Barseloni, ali ne i izvan Španije, tako su i kuće koje "mirišu" na starinu, a jednu takvu zatraži Vićentije Sandić iz Donjih Banjana, izgrađene po projektima Bože Petrovića, isključivo u Srbiji.

Kad god stanem ispred neke Božine kuće, setim se reči Jovana Skerlića: "Ne moram da budem kokoška i nosim jaja, da bih znao koje je mućak". Tako i ja. Ne moram da budem stručnjak za graditeljstvo, ali bilo da se nalazim ispred dvojne kuće braće Savić u Brđanima, ili ispred doma "Anđelija Mišić" u Koštunićima, ili u kući Milovana Jeremića u Vraćevšnici, uvek imam isto osećanje – srce puno radosti, ispunjeno lepotom, i osećaj spokojstva. Uvek pomislim: tu bi moja duša mogla da nađe svoj mir.

Šta bi tom neukrotivom čoveku, univerzitetskom profesoru, piscu (sa Predragom Jovanovićem) udžbenika "Statika I i II", čije su objavljivanje studenti aklamativno tražili, jednom iz grupe projektanata koji su prvi posle rata, početkom pedesetih godina, dobili nagradu na međunarodnom kongresu za projekat fabrike duvana kod Bejruta, da se lati tog posla, projektovanja kuća uz poštovanje neimarskog nasleđa, koji će ga vinuti u neslućene visine?

– Niko od Drugog svetskog rata naovamo nije vodio računa o društvenim vrednostima, pa i tome šta se i kako gradi. Nigde u svetu se društveni problemi ne mogu pustiti na volju pojedincima, njihovom ukusu i neukusu. A to se nama dogodilo. Pre tridesetak godina, kada je počela izgradnja vikendica i kuća za odmor, Srbija je počela da se guši u kiču. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati objekti koji će ostati naša trajna vrednost. Ljudi će ceniti naše vreme po onome šta smo ostavili iza nas. A ono što smo ostavili u arhitekturi i urbanizmu to je za sramotu – kazuje prof. Božidar Petrović, koga mnoge kolege ni danas ne smatraju projektantom, iako je arhitekturu diplomirao još 1952. godine. On je oduvek bio svoj čovek, klonio se klanova, do danas je ostao takav.

Onaj duh Bože Petrovića koji ga je stvorio i da danas bude ono što jeste bio je negde čuvan, dobro zabravljen. Svaki čovek, stvaralac, ima svog Aladina sa onom njegovom čarobnom lampom. Za Božu Petrovića je to bio Miodrag Jovanović, advokat iz Beograda, koji je oduševljen, videći fotografije vikend naselja u Orahovcu, u Boki Kotorskoj, od profesora krajem šezdesetih poručio da mu u selu Donja Gorevnica kod Čačka projektuje baš jednu takvu kuću. Kao da je tada advokat protrljao čarobnu lampu iz koje se izvio ogroman duh Bože Petrovića.

– Ne, rekao sam mu, tamo ćemo napraviti kuću koja će biti spoj nasleđa, prošlosti i sadašnjosti. Napraviću ti kuću u kojoj ćeš pronaći svoju dušu – seća se profesor dana kada i kako je sve to počelo. Tada je stvoren zametak budućeg gorostasnog narodnog neimara koji projektima predviđa izgradnju kuća za odmor i stanovanje, motela, hotela, vajata, ambara, crkvenih domova, škola, poslovnih objekata, brvnara, domova kultura, planinarskih domova, isključivo od opeka, kamena, drva, kreča, ćeramide. Bilo je tu i nekih manjih odstupanja od ovog pravila, ali samo zbog propisa o građenju.

Jednu takvu kuću je sredinom sedamdesetih podigao i sebi, u selu Dići, kod Ljiga, gde je u porodici Rajka i Perse Petrović rođen 1922. godine kao osmo dete sa sestrom bliznakinjom. Kasnije su Petrovići dobili još jednog sina, deseto dete. Za Savindan 1935. godine imao je čast kao najbolji đak prvog razreda niže gimnazije da seče slavski kolač sa direktorom škole, protom, jednim roditeljem i najboljim učenikom četvrtog razreda. Bio je to Lazar Mojsov, potonji predsednik Predsedništva SFRJ, koji je tada kao siromašno dete iz južne Srbije (Makedonije) stanovao u internatu u Gornjem Milanovcu.

– Projektovao sam više od stotinu kuća kroz koje sam želeo da oživim prošlost. To su kuće koje najviše i najbolje odgovaraju podneblju Srbije i njenim geografskim predelima. Moj kolega Zoran B. Petrović je jednom napisao da ja projektujem kuće baš onako kako bi davnašnji neimari radili u sadašnjim uslovima. To je tačno, jer ja nasleđu u graditeljstvu prilazim ne kao relikviji, već kao podsticajnom modelu. Tako projektujem kuću koja će biti član domaćinstva i koja će sve ukućane osloboditi straha i načiniti ih hrabrim, jer će se samo tako osetiti delom prirode – govori profesor koji je nedavno završio idejni projekat hotela u Guči. Dok nam govori o tome lice mu blista od zadovoljstva što će, verovatno, i to biti jedan od Božinih arhitektonskih bisera.

– Možda bih od svega odustao da me na početku ove moje misije nisu podržali Gvozden Jovanić, direktor Etnografskog muzeja, Radomir Stanić, direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, kao i kolega sa fakulteta Zoran B. Petrović. Jovanić je organizovao 1983. godine prvu izložbu mojih radova u Manakovoj kući. Oni su mi objavili i prvu knjigu o mojim kućama, koja je do danas doživela četiri izdanja. Ispada da sam pre dobio podršku ljudi iz kulture nego od onih iz moje struke. Ali, neka... – kaže profesor Petrović koji je na Arhitektonskom fakultetu predavao 30 godina. Za nekoliko dana, 28. marta, u Galeriji SANU biće otvorena izložba radova Bože Petrovića.

Tada će posetioci možda uspeti da odlutaju u daleku, daleku prošlost, u praistoriju i sete se, gledajući kuće Bože Petrovića koje odišu udobnošću i sigurnošću, školjki i puževih kućica od kojih je sve i počelo.