Застор будућности

Пошто је овладао природом и делом космоса, данашњи човек најчешће упире прстом у самог себе, посебно у онај део који му никаква наука не може објаснити – то је жеља да се проникне у сопствену будућност, не само овострану него и онострану. Није то никакав наш изум. Чим је постао свестан себе и своје коначности, и наш давни предак предузимао је разне "радње" које би му дале бар неки одговор на питање о којем ништа није знао. Тражио је помоћ од племенског врача, упирао поглед у сјајне звезде на небу, обављао разне ритуале и магијске радње, верујући да се ту негде крије одговор на питање његове коначности или могуће вечности. Проблем смисла живота није, дакле, неки наш изум; он се у не тако радикалном облику као нама данас постављао и пре више миленијума. Кризе које су погодиле човечанство у прошлом и продужиле се на овај век још више су појачале људску потребу да сазна и оно што није могуће сазнати.

Уз владара, у кога се морало веровати добрим делом и због могућих лоших последица оспоравања његове моћи, пророци су вероватно једини у то магијско доба били особе у чију се реч веровало и чије се мишљење тражило. Тражи се и данас не само због одговора на оно круцијално питање – шта бива са нама кад нас више нема – већ још више кад је реч о неким безазленим стварима. Да ли је и то један од људских покушаја да превари своје несвесно и самом себи, уз помоћ неког "стручњака", представи поредак ствари онако како би њему највише одговарао.

Страх пред непознатим

У међувремену умножила су се и средства за магијско прорицање, од бацања угљена или усијаног олова у воду, до суптилнијих облика бацања карата, међу којима тарот заузима посебно место, или кинеског ји ђинга, који је фасцинирао и једног од књижевних великана, славног Хермана Хесеа. Многима је за "предвиђање" будућности довољна и једна шољица кафе (ваљда смо зато у врху светских кафопија), мада су снови за многе и даље непревазиђено средство у одгонетању загонетне будућности, најављујући било оно што се субјекту несвесно дешава или у стварности припрема.

Али, нама овде ни грчка пророчица Питија из Делфа не би помогла да наслутимо куда идемо и шта нам се спрема не само на индивудуалном, већ и на колективном плану.

Вероватно, нема народа који није прошао и практиковао бар неки од ових облика чарања и врачања, као што и данас велики број појединаца, па чак и држава (скоро је штампа објавила да су Енглези уз помоћ неколико медијума покушали да открију где се крије светски терориста број један Бин Ладен, уз штуру информацију да експеримент није успео) придаје велику важност разним ритуалним и магијским радњама, које сврставамо у сујеверје, уз помоћ којих би се открило оно што наука и технологија не могу.

Дакле, будућношћу смо опседнути на разне начине – било тако што од науке тражимо немогући одговор, а потом се окрећемо оним радњама које се обично називају сујеверјем и празноверицама.

У временима кризе њима придају значај колико необразовани, толико и образовани појединци. То је нека врста спасоносне сламке за коју се човек хвата кад не зна шта би друго урадио, било да је реч о некој ситници или животном проблему. Иако смо поменули да су сви народи пролазили кроз ова искушења колективног психолошког развоја, није нам познат народ који је као стари Грци прорицање умео да претвори у праву институцију, и тиме делом смањи страх субјекта пред непознатом будућношћу.

Балкански простор

Делфијско пророчиште трајало је више од хиљаду година, не правећи разлику у примању молби и порука и давања одговора на њих између Грка и варвара, сиромашних и богатих, славних војсковођа и непознатих посетилаца. Данашњим речником речено, било је то право глобално село, у време кад су Грци толико били подељени да је сваки Грк малтене имао свој полис! Добро је познато како се ритуал прорицања обављао и не бисмо да га читаоцима понављамо. Чудо се састојало у томе што је Питија (све пророчице су се тако звале) у трансу изговарала неповезане речи од којих су Аполонови свештеници уобличавали реченице као одговор на постављено питање. И поред огромне литературе и записа из давног времена, до данас није одгонетнуто шта се у Делфима заправо догађало – да ли је молилац у добијени одговор накнадно сам "учитавао" оно што му је највише одговарало, или је ванчулно искуство пророчице било тако јако да је могло да савлада све рационалне препреке. Да није било тако не би пророчиште толико дуго трајало и имало редовне посетиоце.

Нагло је замрло кад је хришћанство постало званична религија Римског царства, јер се тада догодио прави духовни коперникански обрт, тиме што је нова религија у себе укључила и одговор на питање недокучиве будућности. И заиста човек је једно време био миран (повремени јеретички испади нису ништа могли да промене), све док научно мишљење није све ставило у сумњу. Удружено са све моћнијом политиком, понудило је човеку нову "светлу" будућност, чије је остварење у још даљој будућности.