Пред истином уметности

ИНТЕРВЈУ
Нашем истакнутом германисти и професору на Филолошком факултету у Београду Слободану Грубачићу недавно је уручена награда Другог програма Радио Београда за књигу годину. Ово врло значајно признање у нашој култури Грубачић је добио за дело "Александријски светионик: тумачења књижевности од Александријске школе до постмодерне" у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића из Сремских Карловаца/Новог Сада (2006). У награђеној књизи аутор се бави преиспитивањем метода критичког тумачења литерарног дела, покривајући огромни временски распон, притом суверено владајући знањем и умећем његове синтезе.

Грубачић је аутор, између осталог, и врло запажене "Историје немачке културе" које је, такође, објавила Издавачка књижарница Зорана Стојановића 2002. године. 

Слобода тумачења уметничког дела је иманентна критици. Зато, како кажете, за тумачење не постоји гаранција…

Читање је древна вештина, још од талмудског наука о четрдесет и девет слојева значења у сваком одломку Торе. Сетимо се Шагалове слике на којој видимо двојицу старих Јевреја окренутих наглавачке како читају Тору. Нека и ту слику, опет, свако тумачи како жели – макар и наопако – али је пресудно то да се у тумачењу, као при читању звезда, увек помаља оно чега у нашем опажају нема и стога задржава свој култни лик. Једно се пише, друго се чита, треће значи.

Филолошко сазнање не може да користи само једну методу јер пуни смисао понекад види у јединству разлика без којег нема кретања ни промене. Смисао бруји као хор у цркви, издиже се изнад свега.

Ипак, потребно га је сводити у неке токове. Историја, и у књижевности, намеће своја правила?

Најбољи одговор нуди заборављена теорија сазнања из времена Гетеове емотивне сагласности са Шарлотом фон Штајн. Или, мање сентиментално, из времена научно-књижевног пројекта "Роман о космосу". Своди се на четири начела. Прво, сва је критика културолошки условљена. Друго, мора уважавати "самовољу" уметничког текста. Треће, сам текст формира и свог тумача. А он, четврто, не може без свог анђела спасења – праксе.

Другим речима, критичар је и данас најмлађи царев син, који је прошао једну препреку, али га чекају још барем три. Треба да покаже да ли је текст уметност или нешто што се само тако зове у недостатку бољег имена. А затим, да ли је и само тумачење уметност или пука вештина пресовања сенки да би се из њих извукла есенција. Додатну недоумицу намеће огроман број наслеђених "правила" која помињете. А правила су, говорио је велики просветитељ Хаман, "весталске девице: једино решење је да се силују".

Дух епохе прикован мислима

Свака критика садржи културни и друштвени контекст тренутка у којем настаје. Да ли је, онда, увек осуђена на реинтерпретације?

Да прво разјаснимо шта је контекст тренутка. Човек не мора да буде ни теолог ни розенкројцер па да цени једну Хегелову слику. Овај протестант је у свему видео Лутеров грб – ружу на крсту. Крст је пресек прошлости и садашњости, а ружа што га обавија, "трновита лепота": она се "историјски развија", а затим, у садашњем часу нагло отвара попут цвета, раскривајући уједно све могуће последице. Таква је судбина уметничког дела.

И док Хајдегер, који мисли у симболима, види у ружи "загонетку егзистенције", а Рилке "чисто противречје", Хегел опажа динамизам, активност духа. Сва је критика покушај фиксирања, то је "дух епохе прикован мислима".

То даље значи да у томе треба видети више трња него ружа. Да смо осуђени на реинтерпретације јер увек другачије видимо и поступамо. Али, приковани за текст као распети на крст, ми не следимо само методе које су већ римски аугури хвалили, већ и обичаје које су изгонили из нашег тела и за време живота и смрти. Док је некад парола гласила "Само текст!", сада сви цитирају Ничеа: "Само интерпретација!". Тај преврат у херменеутици можемо појмити само ако имамо у виду податак који се чини бизарним: Ниче је свог Натчовека најпре замислио као Читаоца. Јер: Читаoци су увек другачији!

У интервјуу "Лиру", Пол Остер је, између осталог, говорио о несвесном процесу писања. "Ја могу да објасним", рекао је, "како прилазим теми, на који начин то чиним, али не умем да вам објасним зашто пишем књиге". Биће да је и књижевна критика осуђена на непотпуност, када ни сам аутор не уме да објасни свој уметнички порив. 

Као код заблуделог јеванђелисте, ова дилема само појачава друга, вечита питања. Да ли ми, читајући, ступамо у дијалог са ауторовом свешћу, или се писани знаци сами, преко тумача, претварају у смисао? Ко је стварни господар фиктивног света?

Све је то давно написано, само људи више не читају. У романтизму је, тако, изашла на глас теза да критичар мора боље разумети текст од аутора.

Али да свака свест има неко тело, као и обратно, да руком исписано "тело текста" има неку свест – тај рефрен постмодерног спиритуализма налазимо већ код Лутера. Писмени знаци упозоравају тумача: "Нећеш ти нас у себе преобразити (као шо јеретици то чине), него ћеш ти себе у нас преобразити". Лутер је победио тумачење из побожности, јер је на његово место ставио тумачење из уверења. Он је сломио веру у ауторитет текста, јер је вратио ауторитет вере у текст. Он је званичне, црквене тумаче претворио у лаике, јер је лаике претворио у званичне тумаче. Он је, каже на једном месту Маркс, тело ослободио ланаца, јер је ланцима оковао срце.

Трећи миленијум ће решити тајну свести. Расветлиће питања уметничког порива, душе, смисла живота, усмериће нас ка истинским вредностима јер ћемо, у супротном, нестати у етеру као нека врста андроида од крви и меса – жртва злоупотребе науке и технике.

Ипак, дубоко сте у праву: највећа тајна остаће и даље уметност – све оно што снови обећавају, што љубав никад не даје и што нам живот стално одузима. Премда је свест о томе  већ толико јака да увелико мења и нашу свест о – свести текста. Мења цародревну причу о словима зачараним у вечном леду, о корпусу текста замрзнутом у оснивачком чину. Као и наше детињство, прекривен је хијероглифима старих почетака, који се морају досегнути да бисмо их оживели.

Циљ нашег пута

Зар Вам се не чини да је, поготово данас, књижевна критика потребнија самој себи него читаоцима? Они јој све мање верују?

Неповерење увек зависи од културноисторијских околности. Феномен је описан већ 1884, у "Климаксу теорија" неокантовца Либмана. "Када једно раздобље, пуно реформистичких нада, насели мисаони пејсаж још невиђеним творевинама и одлута у теоријску фантазију, онда је реакција природна. И ми пола својих снага трошимо на критичко преиспитивање".

Ни савремена теоријска сцена не улива оптимизам. Теорија књижевности као да више не тумачи него се све више заплиће у разглабања о тумачењу – у тумачење тумачења. Као да методе немају више шта да кажу или да не могу бити надмашене неким додатним захватом, неким још темељитијим радом саоосвешћења. Осим у случају "прогресистичке" свести неких псеудо-марксиста о све новијим и "бољим" анализама. Прототип је познат из историје теологије. Свака несавршена верзија тумачења може се третирати као нужни стадијум будуће среће – као felix culpa о коме говори позната средњовековна песма: нека је благословен грех који је заслужио таквог искупитеља.

Не треба, ипак, судити престрого. Понекад је филолошка критика стваралачка. У тој мери, да интерпретација постаје креација: метода производи свој предмет, доктрина ствара своју уметност. Данас, наравно, влада она друга крајност: јавља се засићеност и оправдани зазор од теоријских опсена.  

У свакој генерацији, уосталом, има оних којима се актуелна критика чини непотребном, сувише апстрактном или наивном – као да деца укрштају дрвене мачеве. Према класичним речима Бихнера: "Ми смо мачеви којима се боре духови – само нам се руке не виде, баш као у бајци". А што је већ у ренесанси био разлог да се о књижевној критици, међу "озбиљним" светом, не говори.

Али презирати критику је такође врста критике. У том смислу сви ми радимо у просектури духа времена.

Да ли ће наше доба остати препознатљиво по изванредним технолошким дометима и све већом  духовном глади? Присуствујемо ли глобализацијској тенденцији да се све мање зна, да се сви унификујемо? Да ли ће иза нас доћи неко Ново просветитељство?

Ако се та духовна глад одвоји од самосвести, ако је отуђи економија наших потреба, ако је замене разне културне технике, правила дискурса, семантика слика или логика медија, тада је победа на страни "актуалног знања".

Глобализација све мења. Ма колико мало неповерења осећао према овим претераним гледиштима, критичар се неминовно суочава и са неповерењем према сопственом неповерењу у коме осећа наслеђе рационализма, а још више према спремности да то формулише у класичном облику научног гледишта.

Омиљени цитат из доба просвећености само наговештава тегобан методолошки пут у духу Кафкиног афоризма: "Циљ нашег пута је да нађемо пут до нашег циља".

Методе приближавања уметничком тексту су се у историји разликовале, мењале, реинтерпретирале, обогаћивале. Очигледно и данас нису довољне. Уметничко дело је, ипак, вечна тајна?

Ми смо бића за која тајна уметности постоји, мора да постоји; без ње, где бисмо нашли немир који изискује наша интелектуална радозналост? И шта је друго наш немир до бесомучна упорност интелигенције у прављењу мисли, низа судова и дефиниција само тумачењу својствених, наше одбијање да се повучемо пред расулом речи, пред фантазијама испод спуштених капака или мудром лудошћу илузије?    

Притом се увек нешто губи у преводу на интелектуалне термине. Треба објаснити не само како уметничко дело функционише, него и шта изазива оно стање када се утисци лепе најпре за чула а затим за душу, када услед тога – пред истином уметности – стварност изгледа као варка, и када се, по речима песника, код читаоца нешто покрене у грудима, неки јаук, нека далека, спора и густа јека, као тамни тон тешког гудала.

Стога није довољно само знати, него и знати видети. Без тога се тешко може избећи судбина Томаса Хаселбаха. Овај бечки професор је одржао најдуже предавање у историји. Он је у 15. веку, више од четири деценије, из дана у дан говорио само о првој књизи пророка Исаије. Пред смрт је изјавио да жали што није успео да исцрпи предмет.