Пролеће опасног живљења

Косовска Митровица – Страх и зебња свакодневица су Митровчана скоро осам година. Пролеће опасног живљења већ почиње. Ближи се и годишњица оног 17. марта, оне крваве среде, када је двоје невиних Митровчана страдало од снајперског куршума.

Као и тада, и сада су ту, на мосту, моћне војне машинерије, транспортери, оклопна возила, колутови бодљикаве жице, који за трен ока могу да постану некаква брана. Ту на мосту су сада углавном припадници Косовске полиције, а неретко, када се наслути или дојави каква незгода, и међународни полицајци. Све је то слаба гаранција за ноћ и дан, јутро и вече Северномитровчана којима је страх једини савезник.

По обичају, најпрометније је на потезу од кафане "Полет" до главног Ибарског моста. Ту се налази и велика пијаца, а у трафикама, киосцима преправљеним контејнерима продаје се све – од хлеба, млека, конзерви, сухомеснатих производа, гардеробе, а има и бутика злата. На пијаци која се протеже на тротоарима, продаје се све, од киселог купуса, који се цени 30 динара по килограму, до љутих папричица у флашама од киселе воде, али и кокошака спремних за супу.

На једној тезги Милан, неће да каже презиме, продаје парадајз, по цени од 120 динара. Ту затичемо и Борку Радовановић, која је дошла из Прилужја, продаје бели домаћи лук и за њега тражи 200 динара по килограму. Народ се позабавио својом свакодневицом, већина пуким преживљавањем. Они нови, "турбобизнисмени", виђају се ту по граду, у луксузним лимузинама, а за њих је Митровица, изгледа, само станица са које иду на зимовање. Неки од њих, шушка се овде, имају станове у Паризу, Швајцарској... У Београду се подразумевају. Многи од њих саградили су зграде и у Краљеву.

– Људи бедно живе, изузев "нових бизнисмена" и "професионалних Срба". Код мене у продавници 90 одсто Митровчана узима на вересију. Прошле године није тако било – прича 40-годишњи мушкарац, рођени Митровчанин, који само под иницијалима жели у новине.

– Пиши – каже М. К. – али и реци да ћемо свим расположивим средствима бранити град. Овде је безбедност нула. Не верујемо ни Кфору, ни Унмику, а ни овој нашој Косовској полицији. Бранићемо се како ми знамо и умемо.

У центру Косовске Митровице, на главном градском тргу, на чувеној "Шумадији", одакле се Београд у помоћ позива и одакле се поручује међународној свити да је Митровица симбол отпора и наде, пуне посластичарнице и кафићи средњошколаца и студената. У једном од њих затичемо три студента Филозофског факултета из Црне Горе који  станују у Студентском дому.

– Није нас страх, могли смо да пређемо у Подгорицу и завршимо студије, али остајемо да помогнемо колико можемо овим Србима. Ако ништа друго, бар ће нас бити више – поручују Марко, Вукан и Остоја.

У "Пеливану", посластичарници која окупља све, од међународних представника, српског руководства, председничких кандидата, путника намерника, оних из енклава до новинара, затичемо Идриза, Горанца из Горе.

– Једном у 15 дана дођем овде, обиђем родбину. Митровица ми некако још тешња, радио сам својевремено овде, године сам оставио, а оставио сам и локал тамо у јужном делу града. Нисам прешао мост још од рата – каже он.

Одмах испод Трга Шумадије је надалеко чувена Бошњачка махала. Ту су били и остали Срби, Бошњаци, Турци, Горанци, а има и нешто Албанаца. Углавном староседеоци који су некада у срећна времена већ раном зором, када пукне пролеће, били у својим авлијама, садили шебој.

Сада у њој, коју само сокаци деле од Албанске махале, неки тешки мук се увукао. Прича једна да се "овако више не може". Ту у Бошњачкој, у Улици Козари на броју 3, живе Радивојевићи, отац Драгош, син Јанко и две цурице Зорка и Виторка, а друге две Соња и Марија већ поодавно нису ту.

– Треба нам помоћ, оболео сам, бар да ми се направи ограда око куће, да ова моја деца бар колико-толико мирно могу да легну. Није нас страх што смо овде. Сиромашни смо, плашим се, болест ме притисла, а ова деца гладна и гола – сетно нам говори Драгош Радивојевић и наводи да му је Соња, некадашња одлична ученица митровачке основне школе у Енглеској, а Марија, најстарија, већ пет месеци је у Аустрији.

Све се некако и може у овој Шехер Митровици, како је давно записао Бранислав Нушић, али је тешко када падне мрак, када се замандале све капије, и када бошњачком, али главном улицом прође само онај ко мора. Већ мирише каранфил, измамила блага зима и мирис јагорчевине, а осећа се у ваздуху и неки тежак добро познати мирис "барута".