Proleće opasnog življenja

Kosovska Mitrovica – Strah i zebnja svakodnevica su Mitrovčana skoro osam godina. Proleće opasnog življenja već počinje. Bliži se i godišnjica onog 17. marta, one krvave srede, kada je dvoje nevinih Mitrovčana stradalo od snajperskog kuršuma.

Kao i tada, i sada su tu, na mostu, moćne vojne mašinerije, transporteri, oklopna vozila, kolutovi bodljikave žice, koji za tren oka mogu da postanu nekakva brana. Tu na mostu su sada uglavnom pripadnici Kosovske policije, a neretko, kada se nasluti ili dojavi kakva nezgoda, i međunarodni policajci. Sve je to slaba garancija za noć i dan, jutro i veče Severnomitrovčana kojima je strah jedini saveznik.

Po običaju, najprometnije je na potezu od kafane "Polet" do glavnog Ibarskog mosta. Tu se nalazi i velika pijaca, a u trafikama, kioscima prepravljenim kontejnerima prodaje se sve – od hleba, mleka, konzervi, suhomesnatih proizvoda, garderobe, a ima i butika zlata. Na pijaci koja se proteže na trotoarima, prodaje se sve, od kiselog kupusa, koji se ceni 30 dinara po kilogramu, do ljutih papričica u flašama od kisele vode, ali i kokošaka spremnih za supu.

Na jednoj tezgi Milan, neće da kaže prezime, prodaje paradajz, po ceni od 120 dinara. Tu zatičemo i Borku Radovanović, koja je došla iz Prilužja, prodaje beli domaći luk i za njega traži 200 dinara po kilogramu. Narod se pozabavio svojom svakodnevicom, većina pukim preživljavanjem. Oni novi, "turbobiznismeni", viđaju se tu po gradu, u luksuznim limuzinama, a za njih je Mitrovica, izgleda, samo stanica sa koje idu na zimovanje. Neki od njih, šuška se ovde, imaju stanove u Parizu, Švajcarskoj... U Beogradu se podrazumevaju. Mnogi od njih sagradili su zgrade i u Kraljevu.

– Ljudi bedno žive, izuzev "novih biznismena" i "profesionalnih Srba". Kod mene u prodavnici 90 odsto Mitrovčana uzima na veresiju. Prošle godine nije tako bilo – priča 40-godišnji muškarac, rođeni Mitrovčanin, koji samo pod inicijalima želi u novine.

– Piši – kaže M. K. – ali i reci da ćemo svim raspoloživim sredstvima braniti grad. Ovde je bezbednost nula. Ne verujemo ni Kforu, ni Unmiku, a ni ovoj našoj Kosovskoj policiji. Branićemo se kako mi znamo i umemo.

U centru Kosovske Mitrovice, na glavnom gradskom trgu, na čuvenoj "Šumadiji", odakle se Beograd u pomoć poziva i odakle se poručuje međunarodnoj sviti da je Mitrovica simbol otpora i nade, pune poslastičarnice i kafići srednjoškolaca i studenata. U jednom od njih zatičemo tri studenta Filozofskog fakulteta iz Crne Gore koji  stanuju u Studentskom domu.

– Nije nas strah, mogli smo da pređemo u Podgoricu i završimo studije, ali ostajemo da pomognemo koliko možemo ovim Srbima. Ako ništa drugo, bar će nas biti više – poručuju Marko, Vukan i Ostoja.

U "Pelivanu", poslastičarnici koja okuplja sve, od međunarodnih predstavnika, srpskog rukovodstva, predsedničkih kandidata, putnika namernika, onih iz enklava do novinara, zatičemo Idriza, Goranca iz Gore.

– Jednom u 15 dana dođem ovde, obiđem rodbinu. Mitrovica mi nekako još tešnja, radio sam svojevremeno ovde, godine sam ostavio, a ostavio sam i lokal tamo u južnom delu grada. Nisam prešao most još od rata – kaže on.

Odmah ispod Trga Šumadije je nadaleko čuvena Bošnjačka mahala. Tu su bili i ostali Srbi, Bošnjaci, Turci, Goranci, a ima i nešto Albanaca. Uglavnom starosedeoci koji su nekada u srećna vremena već ranom zorom, kada pukne proleće, bili u svojim avlijama, sadili šeboj.

Sada u njoj, koju samo sokaci dele od Albanske mahale, neki teški muk se uvukao. Priča jedna da se "ovako više ne može". Tu u Bošnjačkoj, u Ulici Kozari na broju 3, žive Radivojevići, otac Dragoš, sin Janko i dve curice Zorka i Vitorka, a druge dve Sonja i Marija već poodavno nisu tu.

– Treba nam pomoć, oboleo sam, bar da mi se napravi ograda oko kuće, da ova moja deca bar koliko-toliko mirno mogu da legnu. Nije nas strah što smo ovde. Siromašni smo, plašim se, bolest me pritisla, a ova deca gladna i gola – setno nam govori Dragoš Radivojević i navodi da mu je Sonja, nekadašnja odlična učenica mitrovačke osnovne škole u Engleskoj, a Marija, najstarija, već pet meseci je u Austriji.

Sve se nekako i može u ovoj Šeher Mitrovici, kako je davno zapisao Branislav Nušić, ali je teško kada padne mrak, kada se zamandale sve kapije, i kada bošnjačkom, ali glavnom ulicom prođe samo onaj ko mora. Već miriše karanfil, izmamila blaga zima i miris jagorčevine, a oseća se u vazduhu i neki težak dobro poznati miris "baruta".