Буда из култног Клуба књижевника

Склопљена је страница историје која се од 1954. стварала у Француској 7, седишту Удружења књижевника Србије, локацији која је славу стекла по подруму у коме је више од пола века смештен култни Клуб књижевника.

Нема више ни Иве ни Буде, угоститеља познатих колико и галерије њихових гостију: писаца, песника, сликара, политичара и дипломата, страних и домаћих новинара, обавештајаца, боема и симпатичних дангуба, младих и времешних лепотица.

Будимир Буда Благојевић, Србин православац из околине Лознице, умро је прошле недеље. Иво Кусалић, Хрват католик из Цавтата, умро је 1989. Кумови су словили за сјајан пример гастрономског екуменизма.

Поред њих су продефиловали Алфред Хичкок, Орсон Велс, Вивијен Ли, Елизабет Тејлор, Ричард Бартон, Чеслав Милош, Семјул Бекет, Оријана Фалачи, Марлон Брандо, Жан-Клод Паскал, Марија Шнајдер, Силвана Мангано, Софија Лорен, Жан-Пол Сартр, Алберто Моравија, Ђани Ањели, Гинтер Грас, Берт Ланкастер… Роберту де Ниру је Пера гардеробер објашњавао да нема места и да наврати други пут.

Иво Андрић је најчешће седео сам или у друштву Милоша Црњанског и физичара Павла Савића. Др Исидор Папо је из лонца са шпорета сам узимао оно што је хтео да једе.

Откако је остао без Иве, Буда је пажљиво надгледао најчувенији београдски клуб, поприште жучних књижевних и политичких расправа, базар свеколиких интрига, родоначелно место српске демократије на коме су уз много пића саопштаване по власт често незгодне истине.

Биле су то године у којима су за такозваним херцеговачким столом у средњој сали седили Вук Драшковић и Војислав Шешељ, у оној левој расправљали Драгољуб Мићуновић, Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница, а Љубиша Ристић и Милорад Вучелић уз јагњећу главу елаборирали планове о српској левици.

„Деценијама се велика политика одвијала управо овде, у овим салама. Некад сам се осећао као да се пред мојим очима и ушима одлучује о рату и миру”, причао је.

Увек озбиљан, погледа скривеног иза дебелих стакала наочара, у белом капутићу Мао Цедунговог дизајна, добро је познавао своје госте. Пратио је њихов рад. Читао њихове књиге и текстове, гледао филмове, одлазио на концерте. Познавао њихове навике. Шрафцигером је ломио лед и доносио виски без питања.

Напуштао је Клуб у ране јутарње сате, пошто испрати последње госте увек расположене „за само још једно пиће”. Мало би дремнуо, а онда ишао у набавку код својих добављача. Бринуо је о реномеу и квалитету. Од главних јела до надалеко чувених кремпита.

Држао се златног угоститељског правила да је стари гост најбољи гост. Пијаног Јашу Гробарова за столом ни по коју цену не би пробудио да уступи место градоначелнику Београда или америчком амбасадору – ако су и банули.

После шест и по деценија шетње међу кафанским столовима и 51 године у Клубу, када су дошли нови власници, Буда је 2008. отишао у пензију. Долазио је и даље, кад је могао. Потом је проредио.

Када не буде Буде неће бити ни Клуба књижевника, рекао је неко.

Будо, после свих ових деценија бдења поред столова, заслужио си да седнеш. Да се одмориш за небеском трпезом. Да ти неко донесе пиће и храну. Ако треба и наплати. Пријатно.