Српско-албанска неравнотежа

Андре Либих је професор међународне историје и политике и управник постдипломских студија на Институту за међународне студије у Женеви, једној од најбољих постдипломских школа у Европи. Основне теме Либиховог научног интересовања су централна и источна Европа, као и идеологије у прошлом и претпрошлом веку, а његове књиге о положају Рома, о судбини руске социјалдемократије у избеглиштву после Октобарске револуције, као и о мањинама у нашем делу света високо су цењене у академским круговима. У Швајцарској је познат и као критичар неких потеза Хашког трибунала, а када је министарка спољних послова Мишлен Калми-Реј (која је тренутно и председница Конфедерације) подржала независност Косова, Либих јој се јавно супротставио, наводећи да је "угрозила швајцарску неутралност". Овај стручњак недавно је боравио у Београду, где је полазницима Дипломатске академије Министарства спољних послова одржао предавање о историји покрета за самоопредељење у 19. и 20. веку.

- Репресија као аргумент? Да, слична теза постоји и у случају Израела и Палестинаца - већина је уверена да Израелци никада неће Палестинце гледати као једнаке себи, па Палестинци зато заслужују сопствену државу. Неки опет мисле да је решење у томе да се направи двонационална држава, али они су у мањини. У случају Албанаца, аргумент за независност у јеку рата 1999. био је врло јасан. Албанци су били протерани с Косова и то је очигледан аргумент у корист независности. Те слике остале су у главама људи.

- ... за добробит Албанаца, тачно. Ипак, у то време се сматрало да се не може судбина Албанаца препустити Милошевићу, да се ничија судбина уосталом не сме препустити Милошевићу. Зато је раније прихваћена и сецесија других бивших југословенских република од Србије. Све док је у Београду на власти био репресивни режим, било који народ који је желео да се од њега одвоји и направи сопствену државу имао је одобрење и благослов за то. На жалост поборника те аргументације, Милошевићев режим је пао, мада не због рата на Косову, како неки желе то да представе. Тако да данас у Србији имате режим који се може поредити са било којим у региону. Иако српске владе можда нису стабилне, не може се рећи да би било ко зажалио ако би Београд имао контролу над Албанцима. Неки кажу да између Срба и Албанаца има толико зле крви да је помирење немогуће, али мислим да је то сасвим кратковиди историјски поглед на ствар. Погледајте Немце и Французе, они су се помирили врло брзо после рата.

Тако да мислим да аргумент о репресији над Албанцима због које они сада заслужују државу није баш јак. Једини аргумент који косовски Албанци имају јесте да би их Срби поново тлачили чим добију прилику за то, а то није довољно убедљиво. Зато морају да нађу друге аргументе, а један од њих је безбедност у региону. Косовари сада уцењују међународну заједницу говорећи: "Ми ћемо увек бити незадовољни, па ће овде стално бити немира, гледаћемо преко границе ка Македонији..." Другим речима "Бићемо лоши док нам не дате државу, а кад нам је дате, бићемо добри". Такав аргумент био је ефикасан у прошлости, иако није баш поштен. Ипак, успевао је. И Срби могу да користе исти аргумент и да кажу да ће бити толико незадовољни ако Косово добије независност да ће правити проблеме. Међутим, нико, чини ми се, не верује у то, јер је јасно да су Срби уморни од ратова. Можда то може да се посматра као неравнотежа у вези с Косовом - постоји веродостојна претња да ће Албанци прибећи насиљу ако не добију независност, а не постоји веродостојна претња да ће Срби бити насилни. То је аргумент безбедности, али постоји и жеља међународне заједнице да изађе са Балкана, који је постао другоразредно поље интереса. Сада су у центру пажње Блиски исток и вероватно централна Азија. Избор је између онога што кажу Албанци - да ће бити срећни ако добију државу и да ће ситуација на Балкану бити мирна, и онога што кажу Срби - ако нам дозволите да очувамо државу, ово ће и даље бити међународно питање које неће бити брзо решено. То је, мислим, та неравнотежа.

- Занимљиво је да се Европска унија до 1989. године није ни бавила мањинама, због тога што мањине нису биле тако многобројне у старим чланицама ЕУ, а чак и ако су постојале, нису биле признате као мањине. Кључни оснивач Европске уније је Француска, а и поред тога што се у Француској могу идентификовати мањине - Бретонци, Алзашани, затим Каталонци и Баски на југу - француска идеологија је да у Француској живе само Французи и Францускиње. Званични Париз одбија да потпише међународне споразуме о мањинама или је резервисан према документима као што су Повеља о регионалним и мањинским језицима. Француска има класичан став, класичан став Републике, да у тој земљи живе само Французи и да се држава не бави тиме којим језиком они говоре приватно или које обичаје приватно поштују. Та је политика била веома успешна. Француска је земља с великим приливом имиграната, имала је много Италијана, шпанско име Гарсија било је једно време најпопуларније, било је доста људи из источне Европе - Пољака, Јевреја, Срба... Сви су се они ту акумулирали и себе сматрали Французима. Тек се сада та акумулација ставља под знак питања, пошто је Француска успела да "свари" све те људе, али је сада дошла до границе... У кампањи за председничке изборе сада се признаје да је француски модел тоталне асимилације пропао. Због тога доскора Европска унија, због става Француске и других земаља, није ни имала политику према мањинама, па је то питање остављала свакој чланици да решава у складу са својим унутрашњим уређењем. Тек кад је ЕУ почела да се шири, она је постала свесна тог питања и почела је да усваја норме и правила, која заправо важе за нове чланице. Тако да су "старе" чланице ЕУ поручивале кандидатима да их не питају за њихове мањине, већ да се брину за сопствене.

- У "главном граду" ЕУ, Бриселу, постоји велика тензија између Фламанаца и Валонаца. Да ли знате да се на свакој железничкој станици у Бриселу воз најављује прво на француском, а онда на холандском, па се онда следећи воз најављује прво на холандском, а онда на француском? Ако се два воза заредом најаве на француском, неко ће се жалити надлежнима. Ја знам Белгијанце Фламанце који одлично говоре француски, али га никад неће говорити у самој Белгији, већ само кад су у иностранству. А то све у главном граду Европе, где треба да постоји "европски менталитет". Наравно, један од начина да се овај проблем превазиђе био би да сви говоре енглески. Хоћу да кажем, да чак и кад границе падну, људи се чврсто држе својих етничких идентитета.

- Неке земље јесу, као Шпанија која је направила де факто федерални систем. Они то не зову федерализмом, али имају аутономије у којима су мањине задовољне. Не све, јер има радикалних Баска, на пример, који траже независност. Мислим да је овде, у вашој земљи и другим околним земљама проблем био што су се захтеви мањина поклопили са периодом великог осиромашења. Кад нема средстава, начина да се мањинске области "подмажу", онда питање мањина захтева другачију врсту снаге, што може да буде веома опасно. У случају Шпаније било је доста пребацивања фондова у сиромашне крајеве. Каталонија је богата, Баскија напредује, иако је имала проблема. Ако људи стоје добро економски, то не значи да губе свој етнички идентитет, што је некада била теорија, али значи да њихови захтеви постају мање акутни.

- Колико је искрен руски став? Мислим да Русија брине и да се осећа обавезном према Србији због става Москве током косовског рата. Русија је тада требало да посредује, али је то пропало и Руси мисле да су тада изиграни и осећају обавезу према Србији. Они нису наклоњени Албанцима, као што су им наклоњене Сједињене Државе, на пример. У Москви не постоји албански лоби. Они су пре свега забринути због проблема с Чеченијом, који се очигледно може поредити с Косовом, али само у неку руку. За разлику од Косова, Чеченија је енклава, а и терористички аспект је тамо много видљивији него што је био на Косову, па се сукоб може описати као рат против тероризма. Срби никада нису могли кредибилно да тај термин искористе за своје операције на Косову. Тако да постоји одређена бојазан у вези са Чеченијом. На другој страни, постоји и другачија врста бојазни - за непризнате републике на постсовјетским територијама, пре свега за Абхазију и Јужну Осетију. Ако би у Уједињеним нацијама био постигнут договор да се Косову да независност, онда би то било науштрб Грузије, која би изгубила Абхазију и Јужну Осетију. То би САД довело у велику неприлику, јер су оне управо Грузију изабрале за свој ослонац на Кавказу. То би такође узнемирило многе државе које имају такозване замрзнуте конфликте, јер би могло да значи почетак тренда стварања нових држава. Ко зна шта би се десило са Нагорно-Карабахом? Азербејџанци би се плашили да ће он постати држава, Јерменима би то одговарало... Ипак, и Русија би могла да живи с независним Косовом.

Али, и Кинези би могли да се умешају, јер шта би се десило са Тајваном, Тибетом, Синђаном? Кинези уосталом могу да ураде нешто што се у другим деловима света не сматра прихватљивим. Као што су управо пред почетак сукоба у Македонији ставили вето на продужетак мандата снага УН у тој земљи јер је она признала независност Тајвана. То није било повезано, али је Кина желела да покаже свој став. Мислим да ће бити покушаја да се гласање у Савету безбедности одложи да би се пронашла нека врста компромиса са Русима, а онда би могло да буде трговине, у смислу да ако се говори о Косову, онда треба говорити и о Придњестровљу или о нафтоводима и гасоводима.