Противник по нахођењу

Кинези и Американци као да следе исти сценарио и исти дипломатски ритуал сваке године у ово доба: кад Свекинески народни конгрес на свом пролећном заседању усвоји нови војни буџет – а он се повећава сразмерно брзом привредном развоју Кине – у Вашингтону се негодује. Кина је тада "опасност". Кинеска влада се обично оптужује да брже наоружава своју армију (најмногољуднију на свету, каже се, као да и сама Кина није најмногољуднија земља) него што је неопходно, чиме се ремети војна равнотежа у Азији, посебно на Далеком истоку.

Кинези то одлучно демантују, тврдећи да модернизују целу земљу, па самим тим и армију, али да то чине да би могли да бране оно што су стекли, а не да би некога напали.

Овога пута тешке речи су стигле од потпредседника Дика Чејнија, у време његове посете Аустралији. Он је оптужио кинеску владу да једно говори, а друго ради, јер јача оружане снаге у наводном раскораку са декларисаним циљем мирољубивог развоја земље. Претњу окружењу он је видео у повећању војног буџета Кине за 17,8 одсто, што је изнад устаљеног годишњег ритма и представља скок са 36,6 милијарди на 44,94 милијарди долара.

Други повод оптужбама било је недавно прецизно обарање једног кинеског застарелог вештачког сателита ракетом са војног полигона у близини Пекинга. Тим опитом су Кинези демонстрирали домет у космичкој технологији, стављајући посредно до знања Американцима да тако могу, ако желе, да оборе и било који од четрдесетак њихових шпијунских сателита изнад Кине.

Премда је Чејни био опседнут ракетом безмало колико и буџетом, Кинези су сателит предали забораву. Само су подсетили да и Американци имају такву ракетну технологију, па да, кад је већ тако, не виде разлога да је немају и они.

Поглед кроз кључаоницу

А поводом усвајања војног буџета представник за штампу Свекинеског народног конгреса је рекао: "Кинеска народна одбрана служи заштити безбедности и уједињењу земље, као и осигурању пута ка изградњи успешног друштва. Кина нема ни начин ни намеру да уђе у оружану трку са било којом земљом и не представља, нити ће представљати, претњу било којој земљи."

Штампа је потом била преплављена упоредним цифрама о војним издацима великих сила. Генерал Љао Силог, члан Централне војне комисије, за пример је навео 2005. годину. Тадашњи буџет за одбрану НР Кине износио је 30,6 милијарди долара, што је чинило 6,19 одсто америчког, 52,59 одсто британског, 67,52 одсто јапанског и 71,45 одсто француског војног буџета. Од свог бруто националног дохотка Кина је на наоружање и модернизацију армије трошила 1,35 одсто, а САД 4,03 одсто, Британија 2,71 одсто, Француска 1,93 одсто.

А поводом америчких примедби о "недовољној транспарентности" утрошка војног буџета и чак сумњи да је он и до два-три пута већи него што се у Пекингу званично тврди, портпарол Министарства спољних послова је питао стране дописнике: "Шта бисте одговорили суседу који вам вири у кућу кроз кључаоницу и виче: отварај врата, да видимо шта имаш унутра! Да ли бисте позвали полицију?"

Пошто је потпредседник Чејни изразио незадовољство кинеским војним буџетом, уследио је догађај познат из ранијих сценарија: Вашингтон је најавио продају нове количине оружја Тајвану. Образложење: оружје је намењено одбрани (наравно, од могућег напада Народноослободилачке армије Кине).

Буров облог

Пентагон је обавестио Конгрес да ће Тајвану бити продато 400 ракета средњег домета за 421 милион долара. Сад је на Кинезе дошао ред да изразе своје незадовољство. Они продају оружја Тајвану оцењују као кршење међудржавних споразума између Кине и САД, "безобзирно мешање у кинеске унутрашње послове" и подстицај тајванском сепаратизму и тренду ка независности. Пекинг тражи да САД "обуставе продају оружја, прекину војне везе са Тајваном и не подстичу снаге које траже независност, како се не би угрозили мир и безбедност у Тајванском мореузу, као и у кинеско-америчким односима".

Некако у то време у Пекинг је – на опипавање пулса – отишао Џон Негропонте, помоћник америчког државног секретара. Он је ублажио Чејнијеву изјаву, као што се раније дешавало у сличним приликама да изјаве "јастребова", Чејнија или Рамсфелда, ублажавају Колин Пауел или Кондолиза Рајс, остављајући утисак двоструког стандарда у америчком приступу Кини.

Кина је понекад партнер, понекад супарник, понекад политички противник, понекад идеолошки, а понекад и потенцијални војни непријатељ. Негропонте је новинарима указао на "поенту" у кинеском војном буџету: "недовољну транспарентност". Он каже: "Није ствар толико у буџету и његовом повећању, колико у бољем разумевању тих питања кроз дијалог и транспарентност."

Пошто у Конгресу није било несагласности са одлуком Пентагона да се Тајвану продају ракете и пошто је и министар финансија Хенри Полсон ишао у Пекинг да подстакне економску сарадњу између две земље, огласио се министар одбране Роберт Гејтс – да на кинески оток, изазван Чејнијевим оптужбама, стави буров облог. "Ја не видим Кину (упркос њеном растућем војном буџету) као стратешког непријатеља Сједињених Држава. Она је у извесном смислу партнер, а са другог становишта је и супарник, па зато напросто гледамо шта они то раде."