Случај „Коларевић”: тежина личног става

Текст Драгана Коларевића, помоћника министра културе у Влади Србије, „Време је за први српски културни устанак” (Нови стандард, 13. августа 2012) изазвао је оштре реакције јавности, а председник Демократске странке Борис Тадић затражио је смену Драгана Коларевића.

Коларевић у овом тексту напомиње да је писан у јуну 2012. године, дакле, онда када је био „приватно лице”. За помоћника министра културе именован је 17. августа ове године.

У тексту поред осталог, пише:

„У државна позоришта одавно не идем јер нисам мазохиста. Не гледам домаће филмове. Било који пацијент са Губеревца или неке друге клинике за људе помереног ума духовно је уравнотеженији од аутора и актера дела која се тамо играју и приказују. Ако ћу да гледам лудаке, ићи ћу у лудницу. Не пристајем да на мој укус и вредносни систем утичу комесари титоистичко-крлежијанске свести.

... Представа о Зорану Ђинђићу само је последица, појединачни случај, система који у Србији производи дела политичке и ратне пропаганде....

... Ко су носиоци и извршиоци погубне атисрпске политике у Србији? Да ли су то они који су дали недвосмислену подршку Тадићу и Јовановићу на протеклим и свим претходним изборима?

Подршку Тадићу су дали: Здравко Чолић, Момчило Бајагић, Дејан Мијач, Слободан Шијан, Мира Бањац, Гордан Кичић, Бранислав Трифуновић, Радош Бајић, Војислав Брајовић, Светозар Цветковић, Предраг Ејдус, Бранислав Лечић, Бранко Цвејић, Тихомир Станић, Лазар Ристовски, Дара Џокић, Горан Шушљик, Тамара Вучковић, Милица Михајловић, Слободан Бода Нинковић, Мирослав Момчиловић, Јагош Марковић, Наташа Нинковић, Срдан Голубовић, Вјера Мујовић, Тања Мандић Ригонат, Милена Шешић итд. Заборавих Биљану Србљановић, увредиће се, а примећује се да нема многих који су му на прошлим изборима дали подршку. Да ли брод тоне?...”

У тексту даље следи и списак културних посленика који су дали подршку Чедомиру Јовановићу (Јован Ћирилов, Лазар Стојановић, Сека Саблић, Бора Тодоровић, Пуриша Ђорђевић, Светислав Басара, Миљенко Дерета, Драган Великић...)

Поводом текста огласио се и Жељко Цвијановић главни уредник сајта „Нови стандард” који је између осталог на овом сајту написао:

„Коларевић је – за неупућене – писао критички текст о српској културној политици из времена Тадићевог режима, закључујући да је српска култура окупирана, да је дубоко обележена титоизмом, да је прохрватска и да, заједно са медијима, разара српско национално биће… Коларевићев текст може се читати само на један начин: као његов став у коме ни за кога – важно је рећи – не предлаже никакве санкције нити изопштење из јавног простора”.

Из Министарства културе саопштили су да је текст Драгана Коларевића написан у јуну његов лични став на који има право као грађанин који тада није био у радном односу у овом министарству те да  не стоји тврдња да је то „покушај нове власти да се обрачуна са неистомишљеницима”.

Драган Коларевић није био доступан за изјаве.

Када је у јануару ове године избила „афера Николаидис”, Сретен Угричић тада директор Народне библиотеке Србије (НБС) потписао је петицију Форума писаца против медијске хајке на Андреја Николаидиса. Један од најспорнијих ставова у Николаидисовом тексту гласио је да би био „цивилизацијски искорак” да је активиран експлозив у бањалучкој дворани „Борик” у време прославе јубилеја Републике Српске.

Угричић је свој потпис образложио подршком слободи мишљења и изражавања са позиције писца, а не управника НБС. У саопштењу Форума писаца тада је наведено да је реч о личном ставу Угричића. Сретен Угричић смењен је по хитном поступку на телефонској седници владе.

Сретен Угричић није се јуче није одазивао на наше позиве.

Имају ли особе које су на јавним функцијама право на јавно исказивање личног става? Како се „мери” тежина тог става?

Социолог Ратко Божовић каже да пошто смо сви у јавном пољу претворени у улоге и представљање, изостала је личност и човечност. „И то је морални проблем. Не може јавна и политичка личност бити ван институције онај који прича једну причу, а у институцији онај ко се одриче те приче. Питање је ко је Коларевић уопште? Ово је један анахронизам који нас подсећа да размишљамо да нисмо у стагнацији него да смо у регресији. Када је култура у питању у репресији. А шта ћемо ако је Коларевића баш такав став препоручио за то место? Морамо ли по ко зна који пут рећи ’збогом памети’. Овај човек је показао да нема ни одговорности ни мере што се од политичара ипак очекује.

Нама се враћа мртвачки ерос, мртвачка страст која је нарочито непогодна за културу од које се очекује разумевање и толеранција”, каже Ратко Божовић.

Представници СНС-а, СПС-а и УРС-а, странака које чине окосницу Владе Србије, јуче нису желели да коментаришу „случај Коларевић”. Неки од посматрача политичке сцене, међутим, сматрају да је он – пренаглашен.

Драгомир Анђелковић, који се, како каже, углавном слаже са ставовима које је Коларевић изнео у свом тексту и као историчар стоји иза тога да је текст чињенично утемељен, истиче да не види да је ико у њему вређан или проскрибован.

„Само је објективно проговорено о културној метастази која разједа наше национално биће те су наведени они који су јавно подржали Бориса Тадића или Чедомира Јовановића. Ваљда се они тога не стиде или су можда напрасно почели? Како год било, проблем је у њима а не аутору поменутог текста”, додаје Анђелковић који не сматра да Коларевића треба разрешити дужности.

Дејан Вук Станковић оцењује да је реч о исфабрикованој политичкој причи која, без обзира на неке елементе истинитости, не заслужује ни приближно такву пажњу каква јој се придаје. Као и случај Угричић, и овај је, по његовим речима, промашена тема. Како објашњава, опозиција у Србији има важније теме као основ за своју политичку презентацију него што је анализа неког од кадрова актуелне власти.

„Узгред буди речено, питање је колико је та анализа релевантна пошто је у питању човек који је апсолутно анониман у широј јавности. На један парадоксалан начин га чине много важним, а у ствари је реч о човеку који је само један у низу неких људи који обављају послове у Министарству културе везане за медије. Уз то, министар је представио свој однос према медијима који потврђује да ће садашња власт узети курс према медијској политици заснован на неким принципима ЕУ”, наглашава Станковић и додаје да није реално очекивати неке чистке у култури јер људи који се помињу у инкриминисаном тексту су имали своје име и презиме и имаће га независно од тога ко буде на власти.