Свака лепота је скупа

Венеција, Лидо – Последњи филм последњег такмичарског дана,ове године прилично квалитетног Венецијанског фестивала, био је француско-немачки еротски трилер „Страст”, легендарног америчког редитеља, сценаристе и монтажера Брајана де Палме, својеврсни римејк филма француског редитеља Алена Корноа.

Мајстор хорора и трилера, аутор од стране публике вољених филмова: „Кери”, „Лице с ожиљком”, „Карлитов пут”, „Несаломиви”, „Немогућа мисија”, „Црна Далија”, у свом новом филму, по атмосфери и садржају, у традицији је онога што је радио у филмовима „Обучена да убије” и „Змија у недрима”. Филм „Страст” је сасвим задовољавајућа мистериозна прича о смртоносној борби за превласт између две лепе жене из миљеа немилосрдног међународног бизниса, чије ликове тумаче Рејчел Мекадамс и Номи Рапас.

У разговору за „Политику”, чије делове издвајамо за ову прилику, објашњавајући шта га је навело да на свој начин реплицира Алену Корноу, Брајан де Палма је рекао:

–Чињеница је да је трилер најбољи жанр за визуелно приповедање уз коришћење одређенихелемената забаве у њему. Тај жанр нисам радио већ 22 године, од филма „Змија у недрима”, а како волим филм Алена Корноа,помислио сам да бих могао да расветлим убиство на другачији начин него што је он то учинио. Његов сценарио сам, заправо, преписао,тако да ту нема много изненађења,осим што сам додао много осумњичених,тако да докраја нистесигурни ко је убица.

Реј­чел Ме­ка­дамс и Но­ми Ра­пас у фил­му „Страст”

И саму сцену убиства Брајан де Палма је снимио на себи својствен начин, користећи романтику и насиље у исто време. О томе овај редитељ каже: „Увек је врло незгодно када треба да подсетите гледаоца да сада неко треба да буде убијен. Обично су то напете сцене у мирном дому, или нешто што сте до сада видели милион пута. Хтео сам нешто другачије,па сам поделио екран,те гледалац с једне стране може да буде задубљен у сцене прелепог балета, а са друге у самоубиство. Романтика и насиље, волим ту необичност,јер ствара свест о томе да сте у опасној зони.”

Зашто је баш балет „Поподне једног фауна” био идеалан за ову сцену еротског трилера? На ово питање Брајан де Палма одговара: „Зато што је у њему речо пољупцу смрти. Моја јунакиња Изабел пољубиће Кристин попут каквог мафијашког боса када жели некога да убије, а у кореографији овог Дебисијевог балета,којује радила Жером Робинс, плесачица изненада пољуби другу балерину у образ и тако је „скрши”. Исто се догађа и мојим јунакињама. У тој сцени користим нешто за шта је Алфред Хичкок био мајстор – „око камере у лице прве особе”.

У филму „Страст” има многосекси сцена, еротике и провокативних дијалога, што Де Палма приказује експлицитно,за разлику од аутора оригинала Алена Корноа,који је само наговештавао сексуалну привлачност између јунакиња. О томе Де Палма каже да својим глумицама ни једног тренутка није наложио да пољубе једна другу или да буду максимално еротичне, већ да су то оне „саме урадиле и то прилично ефикасно”. Како у „Страсти” има многосцена и детаља којису типичниза његов редитељски рукопис, попут црних женских гаћица, секси играчака или сцена под тушем, упитали смо Де Палму може ли себе као редитеља назвати и воајером, на шта је он одговорио:

–Више волим да снимам жене него мушкарце и то је тако нормално. У овом филму обе жене су божанствене и не плаше се голотиње. На крају, ово и јесте филм о женама. Филм који сам желео да снимим дигиталном камером, али и непревазиђеном тридесетпетицом, јер ја,пре свега,волим лепоту филма. А свака лепота је скупа!

-----------------------------------------------------------

Јовановићева композиција и у новом Маликовом филму

И у филму „Ка чуду” Теренса Малика, баш као и у његовом претходном делу „Дрво живота”,музика има важну улогу, а допринос томе дао је и наш композитор Арсеније Јовановић. Иако грешком продуцената непотписан на шпици (грешка ће ускоро бити исправљена), познато је да је Малик и у „Ка чуду” користио Јовановићеву музику– композицију „Креманско пророчанство” која је, како нам то потврђује њен аутор, била и део Маликовог филма „Танка црвена линија”...