С Косовом и Метохијом у срцу

Једна принцеза и један витез – по дружењу и осећању реалних историја – у животу и у стварању, Даринка Јеврић и Ацо Ракочевић, остављају за собом значајно, али незавршено дело, своју јединствену косовско-метохијску хрисовуљу и симбол, попут и многих других писаца у том поднебљу, које је убила велика љубав баш за ту, српску земљу, и вековно проклетство несигурног битисања на њој и протеривања с ње.
Редослед њиховог земног нестанка би обрнут: прво је, у уторак, 13. фебруара 2007. године, умро плодан писац за децу, омладину и одрасле Ацо Ракочевић, а већ кроз три дана, у петак, 16. фебруара, и позната српска поетеса с оманастирене Метохије зелене, Даринка Јеврић. 

Тужна хроника

Док још беше пећка средњошколка, са седамнаестогодишњом Даром Јеврић, случајно, песник Велимир Милошевић, и сам Метохићанин, и ја, цели један сунчан, пролећни дан, проведосмо у манастиру Високи Дечани, у дивном разговору с тада још младим, прелепим и мудрим оцем Јустином, у шетњи поред Дечанске Бистрице, и, горе, по околним брдима, испод столетних борова и кестенова. Ми смо били, вероватно, први на свету који су, из њених уста, чули стихове, "бачене" на лист, истргнут из ђачке свеске, који ће бити основа њене будуће култне песме "Дечанска звона". Која ће је прославити. Али, много година касније, у ноћном ексклузивном локалу "Липа", у Новом Саду, уз звуке мађарских Цигана тамбураша, где је директор "Бранковог кола", песник Ненад Грујичић, "задужио" Даринку да прочита циклус својих песама, угледни књижевни критичар Мирослав Егерић

– Драга Даро, "Дечанска звона" су ти сјајна! Али, због "Собе" ћемо ти подићи споменик!

Направимо ли лик поетесе њом самом, "Соба", овако почиње: "Соба у којој дишеш као уснули светац/ А одавно те нема."

А "Монолог пјесника" овако снажно улази у наше сећање: "Шта сам то зидао? / Плашим се да именујем. /   Около распршена грађа: старинске књиге, пороци, / Снови, године, живи креч – најприје разлажеш/ Па сабиреш значења тајна… / Тапије и скице нијесам прибављао, / Никаква уздарја –-  увијек / Почињући ни из чега…"

Увек почињући ни из чега! То је тај судбински монолог, или дијалог, свеједно, стваралаца, путника, бескућника, прогнаних, понижених, увређених. Или, како рече познати наш песник Слободан Ракитић, у предговору њене нове књиге изабраних песама "Псалам бездомника", управо изашле из штампе у издању "Панораме":

"Даринка Јеврић је усправна песникиња и кад казује похвале, и кад сриче клетве на својој земљи. А то поднебље је хвостанско, метохијско, косовско, светоотачко. То је земља наших предака, ратника и светаца, царева и себара, злата и крви, бунтовника и законодаваца, свете лозе и корова. Данас земља српског страдања, ридања и плача."

Дом ни из чега!

А Ацо Ракочевић иза себе има десетак запажених књига прозе за децу и одрасле. Неки његови пријатељи на прво место стављају његов роман за омладину "Државна деца", у којем је, у згуснутој слици, приказана немила судбина изгубљене и одбачене деце, без родитеља, одмах после Другог светског рата, која су одрасла и школовала се у, на брзину "склепаним", државним институцијама, домовима и интернатима. И сам је писац, рођен у Морачи, у њима провео више судбоносних година. Јордан Ристић, писац и директор Покрајинске народне и универзитетске библиотеке "Иво Андрић" из Приштине, који се до последњег дана Ракочевићевог овоземаљског живота с њим блиско дружио, издваја, по значају, његову књигу "Молитва за Милицу", у којој је пројектована трагика нове "државне деце". Отуд, Ристић овако заврши свој некролог пријатељу, у име свих присутних: "Ако бисмо проницљивије тражили корене Чичине болести, он би нас сам упутио на преливену чашу жучи и на максиму старих Косоваца "Појела га косовска мука!". Јер је сам рекао и записао: "Не остаје ми ништа друго, но да се осећам и живим као биљка коју су извадили из земље, па је још оставили без светлости, ваздуха и воде!"

Дирљиве животне приче о Ацу Ракочевићу, исто као и о Даринки Јеврић, оне тужне, везане за њихово болно доживљавање косовскометохијске трагедије, али и оне, у ретким тренуцима, зачињене радостима, имали би да кажу –  познати косовски песник Мирко Жарић, који се последњих година с њима веома интензивно дружио, угледни новинар и публициста Мирко Чупић, и професорица из Косовске Митровице Митра Рељић. И многи други. Рељићева је Даринки, бивајући уз њу и после поетесине одлуке да се не сели с Косова, из Приштине, помогла кроз низ дана, месеци и година, да стравичне слике пакла овог аветног града после прогона преко 50.000 Срба, које су сламале њено срце, лакше поднесе. Њена популарност у народу је порасла, али је платила велики цех. Пустоши, осаме, туге и боли били су јачи – њено здравље се рапидно погоршавало, рушило.

Али све приче за њих двоје, као и за сваког протераног Србина или Српкињу с Косова и Метохије, исто као и за оне који су остали да живе на вековним домаћим огњиштима, уз свакодневну опасност да им могу бити растурена, могле би да почну и да се заврше онако како је записано у књигама и Даринке Јеврић и Аца Ракочевића, што твори нову словенску антитезу: Наш дом више не постоји! Све морамо да зидамо из почетка! Ни из чега!