Неписмени свуда око нас

Стваралаштво неписмених Срба својевремено је занело једног ученог Немца. Наша епска, народна, усмена поезија очарала је Јохана Волфганга Гетеа. Међутим, да није било бар неког писменог, попут Вука Караџића, неког да те песме и запише, ни Гете, али ни данашњи нараштаји не би знали како је, у десетерцима, страдала српска војска на Косову и која је све јунаштва у истом стиху починио Краљевић Марко.

И данас имамо завидан корпус неписмених, тачније сваки шести становник Србије, према проценама, нема завршену ни основну школу. С обзиром на то да је време епске поезије одавно прошло, једино што тим људима данас преостаје јесте да задиве својом физичком снагом неког газду Немца не би ли им дао неки посао негде у Франкфурту, на пример.

Право на образовање је загарантовано Уставом, али га не остварује чак 1,35 милиона грађана Србије, и то када је у питању само основна школа која је званично и бесплатна.

У школу се најчешће уопште не уписују најсиромашнији, Роми, деца са инвалидитетом или сметњама у развоју, али све више и деца из сеоских средина. Они који се упишу, најчешће напуштају школске клупе због немаштине, немогућности да дођу до школе јер далеко станују, зато што већ у школском узрасту почињу да раде... То су малишани пред којима затварамо очи и за које још увек нисмо нашли ефикасно, системско решење да заврше макар основну школу.

Држава улаже напоре заједно са појединим локалним самоуправама: олакшава се упис деце без докумената у школу, обезбеђује превоз, бесплатни уџбеници, али све то и даље прати неумољиви податак да се за образовање издваја недопустиво мало новца из републичког буџета. Богатије општине могу себи да приуште да купе основцима и по два комплета уџбеника, али оне сиромашне не могу да им обезбеде ни да стигну до школе. Таква неравномерност и неравноправност рађа се када нема системског и јединственог решења.

Али, није реч само о новцу. Када утонете у предрасуду да су неписмени људи само они са друштвене маргине – погледајте мало око себе. Погледајте аутобуску станицу на којој стоји натпис: Болница „Драгише Мишовића“, плаву таблу која вас обавештава да сте у улици Виктора Ига. Обратите пажњу на факултетски образоване људе који и даље испред свог презимена пишу др., дакако с тачком, несвесни да су се окитили скраћеницом од речи други/друго, а не докторском титулом. Не дајте да вас заварају ни новинари који штампане медије зову „новина“, ти ће ускоро ваљда и маказе да зову маказа, а панталоне панталона. Немојте да вам промакне вест да је на скуп поводом двадесет година од смрти Борислава Пекића од 26 угледних, мудрих глава које пишу дубокоумне књиге и бистре српску књижевност, дошло свега двоје. Нама, у ствари, Пекић и не треба, ми смо потомци Милисава Лаповца, оног који је уверавао кнеза Милоша Обреновића да би земља много боље напредовала без баласта званог писмени људи.