Nepismeni svuda oko nas

Stvaralaštvo nepismenih Srba svojevremeno je zanelo jednog učenog Nemca. Naša epska, narodna, usmena poezija očarala je Johana Volfganga Getea. Međutim, da nije bilo bar nekog pismenog, poput Vuka Karadžića, nekog da te pesme i zapiše, ni Gete, ali ni današnji naraštaji ne bi znali kako je, u desetercima, stradala srpska vojska na Kosovu i koja je sve junaštva u istom stihu počinio Kraljević Marko.

I danas imamo zavidan korpus nepismenih, tačnije svaki šesti stanovnik Srbije, prema procenama, nema završenu ni osnovnu školu. S obzirom na to da je vreme epske poezije odavno prošlo, jedino što tim ljudima danas preostaje jeste da zadive svojom fizičkom snagom nekog gazdu Nemca ne bi li im dao neki posao negde u Frankfurtu, na primer.

Pravo na obrazovanje je zagarantovano Ustavom, ali ga ne ostvaruje čak 1,35 miliona građana Srbije, i to kada je u pitanju samo osnovna škola koja je zvanično i besplatna.

U školu se najčešće uopšte ne upisuju najsiromašniji, Romi, deca sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju, ali sve više i deca iz seoskih sredina. Oni koji se upišu, najčešće napuštaju školske klupe zbog nemaštine, nemogućnosti da dođu do škole jer daleko stanuju, zato što već u školskom uzrastu počinju da rade... To su mališani pred kojima zatvaramo oči i za koje još uvek nismo našli efikasno, sistemsko rešenje da završe makar osnovnu školu.

Država ulaže napore zajedno sa pojedinim lokalnim samoupravama: olakšava se upis dece bez dokumenata u školu, obezbeđuje prevoz, besplatni udžbenici, ali sve to i dalje prati neumoljivi podatak da se za obrazovanje izdvaja nedopustivo malo novca iz republičkog budžeta. Bogatije opštine mogu sebi da priušte da kupe osnovcima i po dva kompleta udžbenika, ali one siromašne ne mogu da im obezbede ni da stignu do škole. Takva neravnomernost i neravnopravnost rađa se kada nema sistemskog i jedinstvenog rešenja.

Ali, nije reč samo o novcu. Kada utonete u predrasudu da su nepismeni ljudi samo oni sa društvene margine – pogledajte malo oko sebe. Pogledajte autobusku stanicu na kojoj stoji natpis: Bolnica „Dragiše Mišovića“, plavu tablu koja vas obaveštava da ste u ulici Viktora Iga. Obratite pažnju na fakultetski obrazovane ljude koji i dalje ispred svog prezimena pišu dr., dakako s tačkom, nesvesni da su se okitili skraćenicom od reči drugi/drugo, a ne doktorskom titulom. Ne dajte da vas zavaraju ni novinari koji štampane medije zovu „novina“, ti će uskoro valjda i makaze da zovu makaza, a pantalone pantalona. Nemojte da vam promakne vest da je na skup povodom dvadeset godina od smrti Borislava Pekića od 26 uglednih, mudrih glava koje pišu dubokoumne knjige i bistre srpsku književnost, došlo svega dvoje. Nama, u stvari, Pekić i ne treba, mi smo potomci Milisava Lapovca, onog koji je uveravao kneza Miloša Obrenovića da bi zemlja mnogo bolje napredovala bez balasta zvanog pismeni ljudi.