Опет несташице

Поново исти сценарио. Као и неколико пута раније. Рафови са уљем и шећером су све празнији. У многим дућанима широм Србије тих производа већ данима нема. Трговци слежу раменима и прстом упиру у произвођаче. Кажу да им не достављају довољне количине. Произвођачи се не оглашавају. А и зашто би? Иду добро уходаном стазом. Робу ће пустити чим повећају цене, а купци ће бити срећни што уља и шећера уопште има, без обзира на цену.

И колико се поштује купац у Србији? Нимало. А ко је за то крив? Највише држава.

Најпре зато што је дозволила да се ово деси. Неопрезно или намерно годинама је дозвољавана концентрација производње и дистрибуције хране и робе широке потрошње и сада смо добили картелизовано и монополизовано тржиште. И да не буде забуне. Жеља сваког произвођача је да постане монополиста. Али, држава је та која у томе мора да га спречи.

Суша је тако, чини се, добродошао изговор и за поскупљења и за несташице. А шта тек рећи на информацију да се овогодишњи род сунцокрета још не прерађује и да је уље, које смо претходних година куповали у ово време, увек било направљено од лањског сунцокрета.

И још нешто, и у Немачкој је била суша, али рафови у Берлину нису празни. Тамо се купац поштује, а конкуренција је жестока. Овдашњи трговци су се уљуљкали. То што је „Делез” узео „Делта макси” није донело бољитак малом потрошачу. Територије су подељене годинама уназад. Први је „Макси”, следи „Меркатор”, па „Идеа”, а конкуренција, чини се, постоји једино у рекламама за викенд акције. Али, хајде да пустимо мало трговце на миру. Нису они криви за несташице, већ они иза њих. Хајде да покажемо прстом на произвођаче и увознике. Колико фабрика (људи) производи шећер у Србији? Колико уље? Колико их увози спортску опрему и гардеробу који су скупљи него у државама ЕУ? Колико их увози вештачко ђубриво? Ето откуд вештачке несташице!

Многи сада решење виде у систему робних резерви. Да се обезбеде велике количине намирница и сировина за њихову производњу. И чим се појави проблем да се из резерви интервенише, да већа понуда аутоматски обори цене и да се тако осујете шпекуланти.

Потребна нам је Маргарет Тачер. Челична лејди је увела ред не само међу синдикатима, већ и у држави. Шта то значи? Да нам је потребна јака, челична држава која ће да пропише строга правила игре. Која не прави компромисе, не допушта да се конкуренција наруши и ништа више од тога, односно не дира у слободно тржиште.

За то време, наша ради нешто потпуно другачије. Правила игре није прописала или су она лоша, а нон-стоп се меша у тржиште. Прописује цене, ограничава марже, одређује шта се и колико увози... Није држава та, нити су робне резерве те које гарантују слободно тржиште, већ конкуренција. Па хајде да отворимо границе и да је пустимо. Тако се картели најбоље уништавају.