Стално присутни Немци

46. БИТЕФ

Пре него што је основан Битеф на нашим просторима није се знало да Немци имају тако добро позориште. Случајно сам боравећи шездесетих година прошлог века у Берлину открио сву лепоту и значај овог театра. Издваја га интелектуална димензија, а оно што је такође приметно и лако уочљиво јесте да је код њих забава на споредном колосеку... објашњава Јован Ћирилов, селектор и уметнички директор Битефа.

Својеврсни феномен Битефа јесте податак да је од првог фестивала 1967. године до данас домаћа публика у оквиру званичне селекције имала прилику да види неку нову немачку представу. Током протеклих година на Битефу су представљене сценске поетике култних немачких редитеља попут Јиргена Гоша, Франка Касторфа, Николаса Штемана, Хајнера Гебелса и многих других уметника. Које су то особености немачког позоришта које су га винуле у врх светске позоришне сцене, односно специфичности које су биле препорука и гаранција квалитета да већ 46 година заредом буде присутан на Битефу питали смо позоришне стручњаке који се годинама баве управо овим театарским рукописом.

– Као осведочени германски патриота, када је театар у питању, верујем да је позориште немачког говорног подручја супериорно у свим аспектима. Прво на шта бих скренуо пажњу јесте то да се немачко позориште не издваја само по ономе по чему је надалеко славно: уметнички и интелектуално врло сложеним и захтевним редитељским поетикама. Уосталом, редитељски театар, који често изједначавамо са целим немачким позориштем, доживљава преображаје. Уместо уметности великих фигура „редитеља-филозофа” и „редитеља-активиста”, славних по изразито ауторском, обично критичком погледу на свет, а који су развијали шта год да су режирали, данас се демократизује стваралачки процес, па се јављају колективне режије (Римини протокол) и коауторства (тандем драмски писац и редитељ Фалк Рихтер и кореографкиња Анук ван Дијк, на пример), каже Иван Меденица и закључује:

– Дакле, нагласак не бих ставио на режију, већ на сјајну глуму. Та супериорност мислим да потиче из прожимања две велике традиције које су обе, из очитих културно-историјских разлога, у Немачкој домаће: Станиславског и Брехта. Из тог прожимања настаје глумац способан да из снажне емоције и психолошког „копања” у трену пређе у коментар, иронију и формализам, да се надахнуто игра разним стиловима и тако ствара аутентичну сценску уметност коју ретко можете да видите негде другде. Продукцијски услови и радна етика, по чему се немачки театар такође издваја, посебна су прича.

Сличног става је и редитељка Ања Суша, један од селектора Битефа, која напомиње: „Немачки театар је један од најпрогресивнијих у Европи и свету”.

– То је тако још од Пискатора и Брехта, па до данашњих дана. Континуирано присуство немачког театра на Битефу је резултат изузетног квалитета немачког позоришта, али и одличне сарадње између Битефа и Гете института захваљујући коме увек имамо благовремене и добре препоруке на тему савремене позоришне продукције у Немачкој. Што се особености тиче, рекла бих да је немачко позориште изразито интелектуално, са врхунским глумцима и моћним редитељским фигурама. Немачка драма, такође, има дугачку традицију у целој историји немачког театра, па је тако и данас са мноштвом драмских аутора чији се комади изводе на сценама широм света. И плесна продукција је на највишем нивоу. У Немачкој се улаже доста новца у културу и позориште, па је сцена разноврсна и богата, и отворена према уметницима из других земаља.

Редитељка Ивана Вујић напомиње да је у немачкој позоришној уметности приметан: „Велики рад, велика озбиљност приступу идеја, новим концептима”.

– Позоришне управе развијају посебан однос са публиком. Тако, рецимо, имају само дан када се одржавају дебате у позоришту. Позориште шири своје деловање, развија се и одређени однос са техничким ансамблом, на пример у Фолксбинеу организују дан када техника прави своју представу. Један моћни Дојчес театар има стални програм читања нових комада, па Берлин долази да чује како најбољи глумци читају нове текстове по цени карата од три до пет евра. Уз све ваља напоменути да немачка позоришта дотира  држава. И да не заборавим: сва немачка позоришта већ од 15. августа раде пуном паром – тврди Ивана Вујић.

----------------------------------------------

Немачко позориште је понос сваког града

Најбоља ствар када је немачко позориште у питању, наглашава Матијас Милер-Виферинг, директор Гете института у Београду, јесте што их има изузетно много.

– Свако негује своју посебну поетику, али се уклапа у рукописе других позоришта и све то чини композицију. Наша позоришта су јако отворена за интернационалну сарадњу и зато имамо много српских директора и уметника који раде у Немачкој. Код нас раде и уметници из Шведске, Турске, Велике Британије, Италије... Најбитније од свега јесте да је свако немачко позориште у свом граду понос тог становништва. Немци држе до својих позоришта било да су национална, градска или трупе које такође дотирамо, а они нам узвраћају на најбољи начин представљајући нас кроз уметност на многим сценама света – каже Матијас Милер-Виферинг.