Концерт у част оснивача хора „Про музика”

Суботица – На концерту хора „Про музика“ у среду, 26. септембра, Габријела Егете седеће у првом реду. Читав програм и наступ хора осмишљен је у њену част, на њен осамдесети рођендан, јер је она и оснивач хора и његов диригент 31 годину, од оснивања 1968. до 1999. године.

– Никада никога нисам звала на рођендан, али ми је 26. септембра била пуна кућа колега професора, бивших или актуелних ученика. Сада су они мене позвали на наступ, мада не волим сву ову гужву која се прави око мене. Ја сам само једна стара жена – брани се Габријела Егете, која је последњих дана у центру пажње јавности.

– Свакога дана сто пута кажем: хвала. Хвала прво мојим родитељима, мојим професорима, колегама наставницима, хвала мојим ученицима, али и члановима хора који су на моје инсистирање певали репертоар који сам им наметнула, а који није био увек примерен једном аматерском хору. А велико хвала и публици која је прихватала нашу музику ма у којем крају света да смо је певали – прича нам Габријела.

Она се присећа да је оснивање хора 1968. године у вези са прославом 100-годишњице Музичке школе у Суботици. Спремљен је амбициозни програм, Моцартова „Крунидбена миса“, у хору 100 гласова, од наставника бивших и тадашњих ученика школе, оркестар исто тако, а за диригентским пултом такође бивши ученик, потом диригенг београдске Опере Душан Миладиновић. За клавиром је седела Габријела Егете, и прича нам како дело уопште није познавала, чак није ни имала своје партитуре него је свирала „састављајући“ нотни запис алта, сопрана, баса...

– Али, када човек нешто воли није му тешко, него прихватиш да је у реду тако да радиш. Након тога, чланови хора пожелели су да наставимо да певамо, и формирано је прво језгро од 16 хориста. Додуше, имала сам већ неку „предисторију“ у вођењу хорског певања јер сам имала један разред са шест девојака које су певале различите висине. Наше певање на часу једном је чула директорица школе Кора Милко, која нас је повела у посету Музичкој школи „Станковић” у Београду. Ту нас је чуо музички критичар „Политике“, чије сам текстове читала током студија у Београду, и написао да је наш наступ био музичка посластица која се ретко чује од ученичких хорова – прича Габријела.

Од формирања хора „Про музика“ она је као диригент одредила репертоар. Док је било мање чланова, певала се ренесанса, али када је хор бројао више од 30 чланова, за музичку литературу биран је барок. Врата хора постала су отворена и за аматере и, како каже, није увек ни тражила да певач зна ноте, али морао је да има леп глас и да уредно долази на пробе.

– На једном наступу у Галерији фресака у Београду 1973. године, након нашег наступа пришао ми је Ђура Јакшић који је водио професионални хор и предложио да заједно наступамо. Ми, аматери из Суботице са професионалним саставом! И, након тога држали смо два пута годишње заједничке концерте и у Суботици и у Београду, а Јакшић је увек инсистирао да ја диригујем када нас публика позове на бис. Када се то први пут догодило, пошто нисам никада дириговала оркестром већ само хором, чула сам своје срце како гласно лупа. Моји хористи су са бине сишли са сузама у очима од усхићења – присећа се наша саговорница.

Хор „Про музика“ је пропутовао цео свет, а дугогодишњи диригент каже како су наступи у Београду, Дубровнику, Мексику и Италији нешто што остаје у памћењу, као што ће се вероватно путници лета до Мексика сећати хора који у ваздуху држи пробу. На хорским свечаностима у Нишу добили су награду за префињени камерни звук.

Када је 1999. престала да диригује, за пулт хора „Про музика“ је стала Ирена Крижак, док данас хором руководи њена ученица Кристина Чикош. Габријела прати све наступе хора, и никада јој није досадно јер се бави и физичким радом који јој, каже, доноси много радости јер су резултати одмах видљиви. Њено двориште је пуно негованог зеленила, а она и даље активно вози бицикл. До пре неколико година одлазила је и на Палић бициклом, где би одиграла неколико партија тениса.