Србијa, словеначка тема

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 16. марта – Издавачка кућа Словеначке академије наука и уметности ЗРЦ објавила је превод књиге-стрипа Џоа Сакоа "Горажде – заштићени град". Први приказ о аутору и стрипу пренело је суботње "Дело", што је био повод да ТВ Словенија синоћ у редовном 20-минутном културном додатку "Књига мене брига" (нешто као "није ми свеједно за књигу"), после другог ТВ дневника, препоручи ово штиво средњошколцима као "анимацију за читање".
Водитељка Тина Кошир, унука Витомила Зупана, тражила је, уз помоћ гостију у студију (новинар Боштјан Слатеншек и антрополог Хајрудин Хромаџић), "историјски оквир" за "мапу балканског рата".

Саговорници су се, уз обилно помињање Младића и Милошевића, сложили у виђењу узрока и последица рата у Босни где је крунски кривац Србија, уз апокалиптична предвиђања да ће се рат у Босну вратити кроз 50 година, пошто ово поглавље није завршено те се стога не сме дозволити да зверства "падну у колективни заборав".

Слатеншек, специјалиста за Косово, гледаоцима је уз Сакоов стрип понудио брутално једнострано виђење рата у Босни које претендује да постане историјска истина. Између осталог, опоменуо је да Србија није прошла кроз денацификацију кроз коју је морала да прође Немачка после Нирнберга, а колико је то погубно, рекао је, показује и актуелна српска политика која је континуитет Милошевићевог режима. Сва је прилика да овакву "историјску истину" подржава и овдашња САНУ, јер је историчар Ото Лутхар, директор ЗРЦ (Научноистраживачки центар САНУ) који је финансирао публиковање стрипа, тим поводом за "Суботњи прилог" љубљанског "Дела" упозорио да Сако није само "изразито осећајан хроничар српске окупације Босне већ и један од сувише ретких коментатора људске себичности, глупости, злобе, понижења, беде и патње".

"Сако зна да је тзв. извештавање с терена мит", тврди Лутхар и додаје: "Новинари би, слично историчарима, морали сваког тренутка да знају да поједине догађаје није могуће изоловати и проучавати изван целокупног процеса… Зато се неки приликом интерпретације догађаја хватају у коштац с интелектуалним, политичким и културним пртљагом незнања, што свакако утиче на њихово извештавање."

Наравно, Сакоово сведочење о рату и кривици је потпуно у складу са словеначком историографском верзијом распада некадашње СФРЈ, па шеф ЗРЦ топло поручује публици стрип јер свака његова сличица реалистички оживљава страхоту рата у источној Босни у периоду 1992–1995.

"Дело" је у пратећем тексту "Богови су пали на теме – од стида", посвећеном стрипу "Горажде", у уводу записало: "Европски међудржавни суд у Хагу је пре десетак дана негирао да је Србија у Босни и Херцеговини извршила геноцид. Европа је овим порекла историју… А амерички писац Џо Сако нас упозорава на заборављену и оспорену историју".

Као илустрација приложена су два каиша стрипа. На првом Сако седи с пријатељем Едином и пуши "дрину" у Горажду, а на другом описује: "Видео сам како су на истом месту убили укупно 10 људи. Кад је Лакић убио последњу жртву, отишао је на другу страну… Видео сам бару крви, која је била широка око 10 метара и дубока два сантиметра. Видео сам три пара ципела, мушке, женске и дечије, све натопљено крвљу… Ходао сам кроз сву ту крв… И угледао једног од четника који су ме дан раније претукли…" Све ово поткрепљено је бруталним цртежима и увијено у меке корице. Цена 18 евра, а "Дело" напомиње да овај материјал студенти на америчким универзитетима употребљавају као додатно градиво за студије савремене историје.

Иако је Сако свој "аутентично реалистички" стрип сместио у период 1992–1995, пропратна реч издавача открива да је у Горажде стигао тек 1995. Податак о години у којој је Сако спаковао свој кофер пут Горажда баца посебну светлост не само на његово ратно сведочанство, него и на историчаре који му приписују "посебну документарну вредност" у описима крволочности Срба, "четника који су насрнули на суверену државу БиХ".

Занимљиво је како је Сако описао време проведено у Босни – пре него што се латио бизниса и нацртао стрип: "Понекад бих пожелео да је између мене и тих грозних, досадних људи са њиховим јебеним ратовима и патетичним очекивањима – бар сто хиљада километара".