Тимине лепиње за Броза

Тима Симић сада рибари у Мошорину. Давно су прошла времена када је у Карађорђеву пекао чувене лепиње за Јосипа Броза. Сећа се како је маршал волео да седи на столици поред пећи и гледа како његов лични пекар вешто барата тестом. Кад би их онако вреле, тек извађене из фуруне, загризао уделио би Тими неки комплимент кога се овај садашњи рибар и данас сећа.
А посебно је поносан на чињеницу да су његове лепиње летеле и на Брионе заједно са поштом за бившег председника СФРЈ.

Док се присећа анегдота, у разговору са новинарима Тима објашњава да је у Карађорђево увек долазио пет-шест дана пре маршала да све припреми и испроба најбоља теста. После Титовог одласка остајао је још два-три дана дуже – да се одмори од велике одговорности коју је носила титула личног председниковог стручњака за лепиње и свих стресова коју је производила. Али, и због туге због председниковог одласка.

Титов конобар

Карло Гомбаш је био Титов конобар у Карађорђеву од 1965. године. Открива нам до сада непознате детаље да је Тито уочи дочека 1980. године, пред одлазак у љубљанску болницу, пола сата разговарао са супругом Јованком, која је тада била већ изопштена из јавности. Наредио је, каже Карло, и да се од спремљених новогодишњих ђаконија део да Војсци, а део однесе Јованки у Београд. Увек је пио виски "балантајн", све до Самита несврстаних на Куби када је прешао на домаћу ракију, уз коментар којег се Карло још сећа: "Зашто, богати, да увозимо страна пића, када имамо боља, домаћа". Јованка је ишла и корак даље, па је на флашама бележила колико се испије, јер су дошла времена, како је говорила, "да се мора шпарати".

Тито је у Карађорђево долазио тачно 66 пута, а овде све као да је спремно за његов поновни долазак.

Резиденција "Карађорђево" данас припада Гарди. Њена намена није промењена. И даље је задужена за пружање репрезентативних услуга лицима на највишим државним дужностима у Србији и њиховим домаћим и страним гостима. Финансира се из војног буџета, из дела који је намењен Гарди.

Милан Радаковић, управник резиденције, каже да се овде могу одржавати радни састанци у посебним салама, радним кабинетима и салонима, одмор и рекреација су могући у затвореном базену са сауном, са фризерским салоном, билијар-салом, терапијским блоком и мини-теретаном. Посебно је интересантан боравак у шумовитој природи с језерима погодним за вожњу чамцем, и стазама за вожњу бициклом или шетњу. Једна од асфалтираних стаза носи назив стаза здравља. Када је Броз прошетао поред једног језера рекао је да је ту изузетно пријатно за шетњу, па је стаза за само 48 сати пресута асфалтом, посађена су стабла и постављени канделабри.

Сјај Карађорђева датира из седамдесетих, намештај и ентеријер су из тог времена, па би се могло рећи да данас сваки познатији тајкун живи у већем луксузу од оног који се нуди овде. Али историјски значај још даје неопходан сјај овим објектима уз природу и мир који се тешко где могу наћи.

Ипак, гости су све ређи, прође и по месец дана да нико од државних званичника не наврати, па се у Карађорђеву све гласније размишља да би се могле организовати и екскурзије за грађанство и ђаке како би се попунио буџет. Управа је све више суочена с проблемима одржавања, јер нема довољно новца за реконструкцију.

Салаш у риту

До 1946. године Карађорђево је било салаш у риту, да би педесетих година отпочео плански развој. Прво је изграђена вила за одмор 1957. године, исушене су мочваре, увале уређене, засађене ретке врсте дрвећа и украсног шибља. Ограђен је простор за животиње, а језера су обогаћена рибом и јатима разних врста птица. Средином седамдесетих изграђени су вински подрум и кућица на води, бачка кућа са чардаком и видиковцем. Из једног војвођанског села као поклон стигла је ветрењача за млевење кукуруза и исхрану дивљачи. Ту је и монголска кућа, поклон владе Монголије, коју је зуб времена највише појео, све ствари су склоњене, остао је само стакленик који ју је штитио, и у њему расади поврћа.

Комплекс је удаљен 130 километара од Београда, а простире се на 436 хектара, има два хелиодрома, сопствену фабрику воде и агрегат.

Плави кедар, платан, храст старији од 300 година, дрвеће из Азије и Африке обогаћују карађорђевску шуму, у председничким радним кабинетима столови од ораховине, "Сонијев" телевизор, први тринитрон из 1979. године, тежак двеста килограма...

Карађорђево је данас живи сведок једне епохе која је трајала до 3. јануара 1980. године, кад се Тито последњи пут поздравио с тадашњим управником Драгом Маленицом, ставивши му, у знак сећања, златну манжетну у џеп.

– Али Карађорђево није само историја, треба кренути напред – каже садашњи управник.