Границе смеха

У париским квартовима где су житељи претежно муслиманске вероисповести, пред киосцима су од раног јутра овог петка дежурали „клијенти у цивилу”. Чим би се новинарница отворила, цивилно лице би са гомилом новца откупило све бројеве доштампаног сатиричног недељника „Шарли Ебдо”.

Лист излази средом, али је целокупни тираж од 75.000 примерака распродат за мање од два сата – због карикатура пророка Мухамеда које су „долиле уље на ватру” мирних протеста и насилних немира муслимана по исламском свету изазваних америчким филмом „Невиност муслимана”.

Француски сатирични недељник је, како је изјавио његов уредник, у складу са домаћим уставом и законом о слободи штампе карикатурама исмејао „глобално ванредно стање” које настаје кад год се на било који начин критикују ислам и његов пророк.

Пошто су карикатуристи, новинари и уредници „Шарли Ебдоа” одбили да преузму одговорност за насиље које проузрокују екстремисти, недељник је доштампан у још 90.000 примерака и пуштен у продају у петак ујутру.

Ко су људи који су у освит зоре чекали пред киосцима, како би однели све што је од Мухамедових карикатура изашло вруће из штампе?

Њих је, по свој прилици, послала званична власт како би избегла забране, испоштовала слободу мишљења и истовремено спречила додатну узрујаност најмање четири милиона муслимана у Француској.

Хумор је озбиљна ствар у коју Французи верују. Сатирични листови (најпознатији и најтиражнији је „Оковани патак”) откривају првокласне политичке афере, а власт не би добро прошла кад би преко ноћи увела цензуру, „само зато што је у целом свету уз америчке угрожена и безбедност француских грађана”.

Обично се у таквим случајевима рачуна на самоцензуру или, лепше речено, „новинарску одговорност”.

„Шта је дужност новинара? Мислим да је наш задатак да коментаришемо оно што се догађа, посебно ако се ти догађаји уклапају у нашу изразито атеистичку уређивачку политику”, каже један од уредника. „Ми се боримо против свих религија кад се умешају у политику или у јавни сектор.”

„Аутоцензура је принцип тоталитарних система”, додаје он. „Не можемо да устукнемо пред насиљем. Француска је лаичка држава и ми се подвргавамо француским законима. Никог нисмо увредили, али ако неко мисли друкчије , може да нас тужи суду.”

Право на хумор, макар га део света схватио као бласфемију, француски порески обвезници скупо плаћају. Из предострожности су у двадесет земаља света затворене француске школе, амбасаде и привредна представништва.

Све медијске куће окружене су наоружаним полицијским кордонима, док су чланови редакције „Шарли Ебдоа”добили личну стражу.

Већина политичара на функцији редакцију сатиричног часописа не осуђује отворено, али је позива на разум и уздржаност. И угледни „Монд” коментарише догађаје бранећи слободу штампе, али истовремено упозорава на осетљив тренутак у међурелигијским односима.

Једино су француски троцкисти из Нове антикапиталистичке партије „Шарли Ебдо” осудили што подстиче „имбецилни реакционарни концепт судара цивилизација”.

Министар образовања, социјалиста Винсен Пејон, мисли сасвим супротно: „Слобода мишљења је највиши цивилизацијски принцип и треба је поштовати без иједног изузетка.”

На оптужбе из кругова француских исламских свештеника да се оваквим карикатурама подстиче расизам, редакција спремно одговара:

„Критика религије није расизам. Демократија се дефинише по слободном протоку идеја и различитог мишљења. Религија мора да буде приватна ствар. Муслимани не припадају једној раси, има их из свих раса. Особе које се идентификују искључиво као муслимани дозвољавају да буду изманипулисане. Њихови лидери их убеђују да је њихов идентитет религија. У Француској, идентитет је грађанин. Није бог тај који нам је дао право да гласамо.”

Французи бране своје право на смех, али их већина исламских вођа убеђује да „бласфемија није смешна” и да они, као грађани Француске, имају подједнако право на протест – који им је забрањен. Тако различито поимање права и цивилизације могло би да буде и смешно, да није већ било узрок многих трагедија.