Херцеговина између два светска рата

Билећа, Гацко – У Гацку је одржан научни скуп на тему: „Херцеговина у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији од 1918. до 1941“, на којем је учествовало тридесетак историчара и писаца.

Статус Херцеговине, између два светска рата, приказан је из различитих аспеката: политичких, друштвених, привредних, културних, књижевних и лингвистичких. Реферати су, најчешће, синтезе досадашњих истраживања, али је било и неколико потпуно нових чињеница, које ће бити незаобилазне у будућим истраживањима, и које на нов начин осветљавају историју Херцеговине између два светска рата.

Зоран Лакић је говорио о Босни и Херцеговини кроз однос Србије и Хрватске у Југославији, Будимир Алексић о положају Херцеговине у Зетској бановини, Милан Лазић о школству у периоду од 1918. до 1941, Вукић Илинчић о херцеговачким добровољцима у Првом светском рату, а Спасоје Мучибабић о војној организацији Херцеговине између два светска рата.

Војислав Максимовић анализирао је завршну литерарну фазу Алексе Шантића (1918–1924), Сава Ћеклић је направио портрет Радована и Данила Перовића Тунгуза, Божидар Младеновић се бавио делом Михаила Мирона, Ратко Марковић стваралаштвом Милана С. Шантића, Бранко Копривица херцеговачким епским песницима. Јордан Ристић је осветлио однос Уроша Круља и владике Нектарија Круља.

О стању библиотека у периоду између два рата говорила је Милена Максимовић, а о спортском животу у Херцеговини Петар Павловић. Нису изостале ни лингвистичке теме: Милош Ковачевић је говорио о унификацији и варијантизацији српског језика, а Михаило Шћепановић о лингвистичким истраживањима херцеговачких говора, од 1918. до 1941. године.

У Билећи, у Дому културе „Јевто Дедијер“, одржано је књижевно вече посвећено Драгу Кекановићу, писцу из Загреба, добитнику награде „Светозар Ћоровић“. Награђеног писца, нажалост, болест је спречила да присуствује уручењу награде. О Кекановићевом стваралаштву говорили су Јован Делић и Ранко Поповић. Кекановић је награду добио за роман „Вепрово срце”, објављен у новом „Колу”, о 120. годишњици Српске књижевне задруге.

Кекановић, каже се у образложењу жирија, смешта радњу свога романа у деведесете године двадесетога века, приповедајући прибрано о страдању Срба у Хрватској, али главна сижејна линија везана је за лов на вепра и њоме се уздижу тај лов, вепар и вепрово срце до обухватних симбола.

Три јунака су изразито индивидуализована и показују Кекановићево мајсторство у грађењу ликова. Реч је о густој прози високе књижевне културе. Преводећи сурови историјски план на метафизички ниво, Кекановић нам је отворио нови увид у дубља значења савремене историје на Балкану.

У најужем избору била је и књига поетске прозе Љубивоја Ршумовића „Кућа са окућницом” (СКЗ), роман Владимира Кецмановића „Сибир” (Моно и Мањана) и књига приповедака Гордане Ћирјанић „Кад сване, разлаз” (Евро–Ђунти).

Уручена је награда „Владимир Ћоровић”, за најбоље историографско дело настало на српском говорном подручју. Признање је припало проф. др Михаилу Војводићу, дописном члану САНУ, за књигу „Стојан Новаковић у служби националних и државних интереса”, у издању Српске књижевне задруге.

Ове године, први пут, додељена је  и Специјална повеља „Владимир Ћоровић” „Институту славяноведения” Руске академије наука у Москви, за књигу „Юугославия в XX веке”, која је оцењена као најбоље историографско дело о српском народу које је настало изван српског говорног подручја.

Књига је настала као резултат пројекта тог института, а у њеном писању учествовало је више аутора.
Четрнаести Ћоровићеви сусрети писаца и историчара завршавају се данас, када ће учесници скупа бити гости на Богословском факултету у Фочи.