Болесни а раде

То што сте се довукли на посао црвених очију, са носом који цури као чесма и што ћете наредних осам сати кијати и по колегама и по клијентима – постала је уобичајена слика на радним местима. Прехлада се више не рачуна у разлоге за одлазак на боловање. Међутим, и друга слика – жена на посао долази са марамом, право са Института за онкологију, где је примала цитостатску терапију и седа (или стаје) на своје радно место, у српским фирмама, компанијама, малим продавницама и хипермаркетима, такође постаје све чешћа слика.

Докторка опште медицине из једног београдског дома здравља, која ради дуже од 28 година, не памти да је мањи број људи одлазио на боловање. Углавном иду само они који стварно морају, на пример после инфаркта. Има и оних пацијената, а међу њима су и лекари, који када примају цитостатике због малигне болести само направе паузу један дан и наставе да раде. Лекари се све чешће налазе у ситуацији да свог пацијента треба да убеђују да мора да одлежи болест: Разлози што се на боловање не иде ни кад смо стварно болесни јесте страх од губитка посла, али и чињеница да се са оним што се добије од плате када се одбије боловање тешко преживљава.

Дугорочно гледано, наравно, ово оставља трајне последице по здравље, али нови парадокс лежи у томе да је специјалиста медицине рада, стручњака који треба да брину о професионалним болестима и обољењима које смо добили изгарајући на послу – у Србији има мање од 70. Специјализације из ове области се деле „на кашичицу”, многи од њих су прешли у изабране лекаре, када су им припретили капитацијом и трком за што већи број здравствених картона да би добили пуну плату.

О здрављу запослених данас брину богате компаније и они послодавци које на то тера закон, јер им радници раде на великим висинама, тешким физичким пословима… Посебна доскочица је да савремени послодавац мали број послова квалификује као оне са високим радним ризиком, па тиме избегава да плати систематске, превентивне прегледе. Стигла су и нова правила пословања – имамо људе који раде 12 сати, код којих постоји појачани интензитет рада, који не користе годишњи одмор, који непотребно стоје осам сати… Све то урушава здравље, а с друге стране, смањује се број специјалиста који најбоље знају шта значи када некоме „посао дође главе”. Потврдило се старо правило описано још у Марксовом „Капиталу”, а које је васкрсло у транзицији, да здравље радника није важно послодавцу док год он ради. Кад не буде могао да ради, замениће га млађим и – здравим.

У овој области звона звоне на узбуну: судбина специјалиста медицине рада мора да буде дефинисана, а ова област мора да буде уређена не само зато што је то услов за улазак Србије у Европску унију, већ и зато што једино специјалисти медицине рада знају шта је потребно да се сачува здравље запослених.