Србија до Ђанија

Да ли је леп? Вероватно је у школи девојчицама био најбољи друг. Да ли је мачо? Сузу пушта чешће од нарикача са Орловаче. Да ли је образован? Стао је код разломака и фотосинтезе. Да ли је патриота? Великосрбин је, али с маном ставља див-јунака далај-ламу испред Краљевића Марка.
Добро, зашто су онда гледаоци новог опскурног серијала "Великог брата" еуфорично гласали за Сашу Ђанија Ћурчића, задња пошта Бесни Фок? Шта се то догодило па су се Срби и остале етничке заједнице масовно идентификовали с једним од највећих лузера у историји ју-фудбала, заборављеним фудбалером ОФК Београда, Партизана, Кристал паласа, Болтона, Астон виле, Метростарса, у орвеловско-грандовском ријалити кавезу?

Гледајући Ђанија док је лебдео на небесима, они су заправо видели свој одраз. Губитници у ратовима и транзицији, који су веровали у лажне пророке, препознали су себе у једном од последњих романтичних играча светског фудбала, спремног да проћерда свој таленат и будућност – легенда каже, више од 10 милиона фунти – а онда у кафани "Гадафи" у Борчи носталгично пева народњаке с камионџијама, на путу за нигде.

А на почетку приче, и Срби и Сале су имали све. Таленат, повољне услове за игру, чак и наклоност судија у првим минутима великог меча који их је чекао. Почетак је деведесетих, сјајни десни везни ОФК Београда, збуњен великим светом, у апартману хотела "Метропол" прави рачун од 100.000 марака, бацајући их у деколте румунске стриптизете. Напољу његови сународници стављају судбину на коцку и иметке и уштеђевине убацују мама Дафини у недра. Ђани прелази у Партизан, а Срби код тата Језде. Онда шаљу разгледнице на Кипар. Ђанију смета сунце и одлази у магловиту Премијер лигу. Очарава навијаче, плавуше и таблоиде. Троши стотине хиљада фунти за ноћ, јури светске манекенке, а уз асистенцију највећег циркузанта НБА лиге Дениса Родмана. Онда остаје без игде ичега. Избацују га из светског фудбала без отпремнине и социјалног програма.

Демократски свет нас негде у исто време позива да престанемо да правимо инциденте на гостујућем терену, да прекинемо да сањамо како је могуће вратити точак историје уназад и да најзад променимо лошег тренера у прелазном року. Србија је, од Токија до Ђанија, превалила дугачак пут. Било је дирљиво гледати његово катарзично суочавање са прошлошћу у кич-затвору Биг брадера, када се извинио својим родитељима и блиским особама због бола који им је нанео. Зато је ријалити Србија тако мелодраматично гласала за десног везног који је Ивицу Осима натерао да га прогласи једним од последњих чуда СФРЈ.

Ствар је једноставна: и Ђани и Срби очајнички траже још једну прилику. Принц од Бесног Фока опет је добио новац и славу, а ми могућност да играмо квалификације за улазак у лигу звану ЕУ. Уз слатку освету комесару Рену и три освојена бода на његовом терену.

Да ли ће Србија и њен несташни ријалити син промашити и ову шансу?