Бенд шарма и сексипила

Она припада првим борбеним редовима културног живота у Србији. По образовању је драматург са два доктората. Предаје филмску драматургију на Факултету драмских уметности у Београду, као и на академијама у Новом Саду и Бањалуци.

Поред тога је и писац десетак књига поезије и прозе за одрасле и децу. Свира клавир и гитару, изузетна је певачица латино-музике и португалског фада. Пева на десетак језика, а говори пет: енглески, француски, шпански, италијански и португалски.

Маја Волк је кћерка јединица глумице Мирјане Коџић и филмског и позоришног критичара проф. др Петра Волка. Самохрана је мајка с троје деце.

Шта памтите из доба одрастања?

У време кад смо живели у Улици незнаног јунака, уз касарну на Дедињу, одлазила сам, с пет-шест година, код војника, скупљала чауре... Поред тога одрасла сам уз маму у Београдском драмском и у Савременом позоришту. Чувале су ме гардероберке, сценски радници су ме учили да играм шах.

А како је било у школи?

На полугођу другог разреда су ме као изузетног ђака пребацили у трећи разред. Тако сам гимназију завршила са 17 година, а драматургију на Факултету драмских уметности кад сам имала 21. Паралелно сам ишла и у музичку школу. Била сам тада, са сад славним Душком Богдановићем, први гитариста Београда. Због нас је у музичкој школи „Јосип Славенски” отворен одсек за гитару! Гитара и глас ми већ пет година омогућују да, са својом децом, живим веома добро. Од свирања и певања зарађујем много више него као професор на три академије!

Кога памтите из оног доба?

У нашу кућу су долазили уметници свих опредељења. Веома ми се допадала Милунка Лазаревић, шаховски велемајстор, па редитељ Миле Огњановић, глумице Бранка Митић, Веца и Милка Лукић... На факултету сам се дружила с онима који су учили глуму. Били су ту и Мира Карановић, Љиљана Благојевић, Мерима Исаковић, која је моја генерација, па Александра Јовићевић с којом сам прошла кроз све школе, а сад обе предајемо на факултету...  

Да ли сте имали време да се бавите спортом?

Од малена сам обожавала клизање и скијање. Почела сам на Бледу, у Словенији, у школи клизања, а наставила на Ташмајдану.

А како одржавате форму?

За свирање и певање у бенду припремам се вежбама на свим справама које томе служе. Код куће имам и велики тренажер. Ту су и ТВ касете Џејн Фонде за кућну гимнастику. Она ми је годинама „тренер”. У теретане одлазим и кад сам у Бањалуци и Новом Саду... 

Како сте васапитавани?

Готово спартански. Једино сам била размажена кад је било речи о послу. Што год сам желела да учим, пишем и радим било ми је дозвољено. А што се тицало излазака, и у време кад сам била на факултету, морала сам да будем у кући до десет увече!

А после завршеног факултета?

Наставила сам школовање у Паризу о трошку француске владе. Док сам припремала магистарски рад мој друг Добрица ме позвао у Аустралију да му будем кума. У Сиднеју сам се, нешто касније, и удала за аустралијског саксофонисту Дерека. Али, на венчању у православној цркви сам схватила да је алкохоличар. Већ тада сам знала да је то крај брака, па сам се развела, практично, пре него што сам се венчала... 

У ком смеру сте тада кренули?

У Аустралији сам написала свој први роман „Мртве луталице”. Ипак, тај живот, са „оне стране” планете, ми се смучио. Вратила сам се у Београд да се смирим, али сам врло отишла у Стокхолм. За докторат сам изабрала „Поетику Аугуста Стриндберга”, оца модерног позоришта, па сам добила стипендију шведске владе. После тога сам се удала и у тридесетој години родила Теодору (18), која сад студира драматургију. Годину касније сам добила Милену (17), која намерава да упише глуму, а потом и Михајла (13), који воли гитару и математику. 

Шта је било с њиховим оцем?

Звао се Мирослав Живковић. Говорим о њему у прошлом времену зато што је он за мене бивши. Једног дана ми је само рекао: „Ми смо два света” и отишао. Ипак, тај развод је на мене деловао стимулативно. Био ми је то најбољи догађај у животу, а били смо у браку 16 година. Што сам замислила то сам и остварила. Као заљубљеник у филм припремила сам други докторат: „Драматургија модерног америчког филма”, који је објављен као књига.

Који докторат издвајате?

То је онај трећи за који немам званичну потврду неке установе. Научила сам моју старију кћерку Теодору да и поред веома оштећеног слуха говори, свира и пева. Тај успех је и плод моје и њене упорности. Заклела сам се себи да ћу наћи пут до срца и душе моје Теодоре. И успеле смо... Она је сад потпуно своја у сваком смислу те речи.

Како сте живели?

Писала сам књиге, радила на факултету... Као доктор филмологије била сам члан многих жирија на фестивалима широм света. У тој професији не могу да се зараде паре, али може да се обиђе свет. На путовања сам увек водила и децу, као што су мене водили моји родитељи. А истовремено сам, уз посао у Београду, почела да радим и на академијама у Бањалуци и Новом Саду.  

Све због новца?

Углавном, али ја баш и волим мој посао. Однос са студентима ме храбри и греје. Али, да бих стигла до више новца, јер остала сам пре пет година сама, и гитара ми је била решење. Тако сам почела, дискретно, да свирам и певам по клубовима. Прво код виолинисте Јована Колунџије у „Гварнеријусу”, а сад, после пет година, имам свој бенд „Борогодо”. Свирала сам и певала на око 65 места само у Београду, приредила 20 концерата широм бивше земље. Мој опус је латино-музика.

Шта у преводу значи име бенда „Борогодо”?

То је португалска реч која се тешко преводи, али ја волим да је описујем. То је оно што код мушкараца имају Шон Конери, Мел Гибсон, Антонио Бандерас, а код жена Мерлин Монро, Шакира и – ја! Име мог бенда се може описати као микс две наше речи: шарм и сексепил... Тако нас је крстила саветница бразилске амбасаде др Ружица Мара Андрејевић, чији је отац Србин, а мајка Бразилка. На концертима нас, са играчима танга, има осам до девет, а базично нас је четворо. Сви свирамо, а само ја певам.

Ко су Вам узори?

Ја сам алт и најближе су ми Марија Долорес Прадера (Шпанија) и Амалија Родригез (Португалија). А онда смо прешли на Кубу, Перу, Аргентину... Певам и аргентински танго, иако су та музика и та игра мушка ствар. Ту ми је узор Мерседес Соса... У Новом Саду, на радију, имам емисију „Тангеро”. Реч је о историји танга. А написала сам и драму коју сам дала Позоришту на Теразијама. То је музичко-плесна танго прича.

Где сад свирате и певате?

Уторком у „Сансету” на Ади, средом у чилеанском ресторану „Сантијаго”, четвртком у клубу „Тајна”, петком у кафеу „Че Гевара”, који је сад затворен због продаје Робних кућа Београд, а суботом у кафе музик-бару „Степенице”. У „Култ театру” сваког месеца имамо велики концерт. Чланови мог бенда су људи разних професија: адвокат, технолог, зубар, тужилац... То је интелектуални бенд. Ово и радимо из велике љубави. Спајамо лепо и корисно...

Да ли сте свирали на свадбама?

Више пута. Обично кад се венчава неко из земаља којима је латино-музика део живота. Кад се Еквадорка у Добановцима удавала за Србина онда сам ту била као поклон евадорске амбасаде. Отпевала сам и песму „Цола куенкана”, а цела њена фамилија је ридала... То је било као кад бисмо ми дошли на Анде, а тамошњи Индиоси нам на српском отпевали „Тамо далеко”.

Шта Вам на све кажу деца?

Раније сам била непрестано уз њих, а сад им и одговара да их мало ослободим свог присуства, мада смо у току дана често заједно. И Теодора је имала свој бенд. Звали су се, онако женски, „Ева”. Милена има певачке амбиције, а Михајло је сад „побегао” код тате. Хоће мало да буде у мушком друштву.

Какав имате однос с бившим мужем?

Разуман. Није у браку, али живи с веома фином женом која је прихватила моју децу врло лепо. Баш сам задовољна.

А Ви?

Свеже сам заљубљена у инструктора аргентинског танга Данијела Лончара. Заједно смо и кад радимо. Врло сам срећна што сам, најзад, нашла човека који може у свему да ме прати, јер моја енергија и стални оштар темпо доста одбојно делују и на први поглед. Бави се и аикидом, а у комбинацији са тангом то је права ствар. С њим могу да се опуштам и да уживам у обичним односима које сам раније доживљавала као губљење времена.