Пол Остер: Крао сам из свог живота

Њујорк, лето 2012.

Као његов јунак, писац-детектив из романа “Њујоршка трилогија”, и он стоји непомично иза прозора и посматра како прилазимо. Тренутак касније, отвара врата и са смешком каже да је прихватио интервју јер је био радознао како изгледа један српски новинар. У својој кући у Бруклину, срдачан и гостољубив, не личи на звезду париског Салона књига 2010. кад је обезбеђење морало да се постави између њега и реке његових читалаца…

Подједнако вољен од стране читалаца и књижевне критике, Пол Остер (1947) припада самом врху савремене америчке књижевности. Нашој публици познат је по насловима „Њујоршка трилогија“, „Месечева палата“, „Бруклинска ревија лудости“, „ Невидљиви“, „Сансет парк“... Његов нови наслов “Зимски дневник“ појавио се крајем августа у Америци, неколико дана после своје српске промоције („Геопоетика“, превод Ивана Ђурић Пауновић). То је књига аутобиографске прозе која заводи сећањима тела и раскошном палетом ’чулних података’ младићког и зрелог доба, али и смелошћу аутора да демистификује свој књижевни проседе.

Н.В. У овој соби написали сте "Зимски дневник", вашу нову књигу која је најављена као аутобиографски роман; ипак, чини ми се да је то више аутобиографија него роман.

ОСТЕР: Јесте. Рекао бих да је то књига аутобиографских фрагмената која се тематски мање-више врти око мог тела, историје мог тела.

Н.В. Препуштате телу да вас води кроз сећања.

ОСТЕР: Да. Досада нисам имао прилику да прочитам тако нешто. Учинило ми се да је то добар начин да се организују чињенице и да уђем у материју о којој сам хтео да говорим.

Н.В. Ви сте то назвали "каталогом чулних података". Говорите о телесним задовољствима, о болу, о физичком аспекту писања. Кажете да је писање физички чин.

ОСТЕР: Увек сам имао осећај да је писање нешто што произилази из мог тела. Имам неки чудан физички однос према писаној речи: пишући осећам као да компонујем музику. Реченицу осећам као музичку фразу. Ова прича по целокупној структури подсећа на фугу, састављена је од малих блокова прозе. У једном делу имам 5 а у другом 60 година, стално прелазим с једног периода мог живота на други.

Н.В.Ако је ово аутобиографска књига, можемо ли рећи да је и аутобиографија врста фикције?

ОСТЕР: Не. Писао сам и једно и друго: и аутобиографска дела и романе. Кад пишем, осећај је сасвим другачији. У аутобиографском делу свим силама се трудим да испричам истину, бар ону истину које сам свестан.

Н.В. Али како можете знати шта је истина?

ОСТЕР: У праву сте. Памћење може да вара. Толико тога се изгуби. Рекао бих да је осамдесет одсто мог живота за мене непознаница, можда и деведесет, јер не могу да се сетим шта се десило. Човек неке догађаје памти, а неке заборавља. Често их и погрешно запамти. Не можете да замислите колико сам се трудио да пренесем догађаје баш онако како их памтим. Али то што памтимо може бити наша искривљена визија прошлости. Ипак, дао сам све од себе.

Н.В: У „Зимском дневнику“ има много интимних детаља о вашем животу. До које мере писац може да се оголи?

ОСТЕР: Не знам. Све је могуће. Не видим себе као изузетну особу и не мислим да је мој живот посебно занимљив. Себе доживљавам као било ког другог. Пишући о себи, покушавам да пишем о томе шта значи бити човек. Моја лична прича није ми толико важна, ја ту нисам много важан. Пишем о томе како је живети у овом телу, али то може да се односи на сваког од нас. Сви знамо да ћемо умрети, сви знамо шта је болест, шта је бол. Сви смо преживели дубоку тугу, али и тренутке велике радости. Само сам хтео да дочарам какав је осећај бити жив. Да нисам то искрено испричао, да сам покушао нешто да сакријем, не видим каква би била сврха свега тога.

Н.В. Морам признати да сте врло искрени. Али увек постоји граница. Можемо ли рећи да најважнији моменти у животу остају увек сакривени?

ОСТЕР: Можда. Постављате веома добра питања и морам да размислим јер о томе раније нисам размишљао. Можда је најважније какву интеракцију имамо са другима. То није сакривено већ видљиво. Мислим да нас то одређује. Начин на који се односимо према жени или мужу, деци, пријатељима, колегама... Да ли неко, на пример, има бизарне еротске фантазије које никад није остварио? Да ли је то, на крају крајева, толико важно? Сви ми имамо сулуде идеје, чудне мисли пролазе нам кроз главу, али оне су сакривене, о њима не желимо да говоримо. Нико о томе не воли да говори. Да ли је то заиста важно?

Н.В. Нисам вам поставила најважније питање, а тиче се "Зимског дневника". У том делу који није књига фикције препознајем фрагменте из ваше прозе. Који део фикције је фиктиван?

ОСТЕР: Ево како... Крао сам из свог живота за своје романе.

Н.В. Много.

ОСТЕР: Много. Књига у којој сам то највише радио је "Закључана соба", трећи део "Њујоршке трилогије". У том делу је пасус у ком приповедач описује како је 1970. године радио за америчку комисију за попис становништва. Ја сам радио тај посао, и то баш 1970. у Харлему. Био сам део групе која је требало да обиђе грађане који нису попунили формуларе. То су људи које попис није занимао, а Харлем је тада био веома суров, сиромашан део Њујорка у ком су живели искључиво црнци.

Куцао сам на врата и питао могу ли да уђем. Неко би ме пустио, неко не, а дешавало се и да ми не отворе. Влада је плаћала шефа одељења по броју формулара које испуне његови радници. Он ми је рекао, и то сам ставио у књигу, да ако неко не отвори врата кад покуцаш, то не значи да унутра нема никог. У ствари, тиме је рекао: „Измислите људе.“

И ја сам то радио – измишљао људе, стотине њих. То сам ставио у роман, али чинећи то, дошао сам до тренутка кад се приповедач осврће на биографију и пита шта значи писати о неком другом. То има уметничку функцију у књизи и није важно да ли се десило мени. Ако читате роман, зашто би вас занимало да ли сам ја то доживео.

Н.В. Занимљиво је да кажете да људе које сте измаштали у романима нису типични Американци.

ОСТЕР: Многи од мојих јунака нису заинтересовани за америчку трку за успехом. Имају друге циљеве у животу. Чини ми се да траже темеље у стварности у коју могу да верују. Кад сам завршио једну књигу, Сири, моја жена, рекла ми је: "Ова књига ће имати великог успеха у Јапану." И била је у праву. А један писац је казао да сам измислио нову религију – хришћански будизам. Притом сам ја Јеврејин. Можда у томе има истине. Људи трагају за различитим начинима живота. Чини ми се да је то стално присутно код већине главних јунака у мојим књигама.

Н.В. Ваши јунаци немају жеља, амбиција...

ОСТЕР: Не сви. За моје главне ликове можете рећи да су пасивни, неамбициозни, како год желите да их опишете, али око њих су други људи који жуде за успехом, новцем...

Н.В. За разлику од тих других људи, они немају новац, не жуде за успехом, често немају ништа, а то као да им не смета.

ОСТЕР: Био сам у таквим ситуацијама као млад. Научио сам да је могуће опстати, али морате да пређете на други егзистенцијални ниво да бисте то постигли.

Н.В. Кад би требало да напишете нешто о новцу с филозофског аспекта, шта бисте рекли?

ОСТЕР: Постоји једна књига у којој сам писао само о новцу. Зове се "Hand to Mouth" (Саставити крај с крајем). Још једна од мојих аутобиографских књига. Говори о томе како сам се мучио кад сам био млад и нисам имао новца. Првобитна идеја ми је била да пишем о новцу с филозофског аспекта. Онда сам схватио да је боље да испричам причу о проблемима које сам сâм имао с новцем.

Док сам био у оскудици, доживео сам чудно искуство. Баш кад сам остао сасвим без новца, умро ми је отац. Имао је само 66-67 година. Нико није ни знао кад се тачно родио. Тако сам неки новац наследио од њега. Страшно је кад помислим да ми је очева смрт дала нов живот, јер сам у то време био у очајној позицији. Тај новац - није то био неки велики новац, али ипак више него што сам икад имао – тај новац ми је купио време. Време да пишем оно што сам желео. Новац је велика и важна тема, јер кад га немате, само о њему размишљате. Једина добра ствар кад имате нешто новца је то што не морате стално да размишљате о њему.

Н.В. За крај, да подсетим на једну лепу реченицу из "Бруклинске ревије лудости". Не знам да ли ћу је тачно цитирати; кажете да се у свакоме од нас крије више личности и да се оне стално смењују.

ОСТЕР: Управо тако. Никад нисам неки лик, или личност појединца, видео као нешто заувек дато. Сматрам да је свако од нас врста спектра, да смо попут музичке скале или светлосног спектра и осцилирамо између две крајности. Сви ми имамо више личности у себи. Много личности.

Н.В.: Колико? Колико личности имате ви у себи?

ОСТЕР: Вероватно хиљаде, кад само помислим на све оне фиктивне карактере које сам створио, има их на стотине и сви су различити. Свако од њих у себи има тај спектар личности.

Н.В. Како улазите у свест јунака?

ОСТЕР: Најважније је да се препустите, да замислите неки други живот, неко друго биће. Наравно, током тог процеса много црпите из сопственог искуства, али то је ипак плод маште. Деведесет осам одсто онога што пишем измишљено је. Повремено употребим детаљ који сам приметио код неког. На пример, ваш ручни сат. Може да ми се допадне и да га ставим на руку неке хероине али то није толико важно. Позајмљујете из реалног света, али, да бисте створили уверљив лик, морате да заборавите на себе. Сам писац мора да нестане, да се стопи с имагинарним ликовима. Писање има много заједничког с глумом - глумац користи своје тело да би у њега уградио имагинарно људско биће. Писац за то користи пенкало и машту. Кад у роману пишем у првом лицу, као да постајем та особа, исто онако као што се глумац поистовећује са ликом који отеловљује. Писац треба да се одрекне себе а потом сједини с другим.

Неда Валчић Лазовић, Уредник рубрике, Редакција за културу РТС
Из серије „Савремени светски писци“, превод Јасмина Ристић