Трактором 40 километара до знања

Краљево – Бог убио учитеља Алексу што пусти децу из школе по мећави па се на овом месту посмрзаваше... Тако, гласи почетак епитафа на споменику у селу Тепечима код Ушћа на Ибру, на брдском превоју званом Брод, где се давно, пре више од пола века троје деце смрзло путујући по невремену из школе. Данас, у овом а и другим планинским селима нема ђака пешака који преваљују по десетак километара до школе и назад. Бољи су локални путеви, више је моторизованих домаћинстава, па родитељи возе своју децу до школе, аутомобилима, теренским возилима или тракторима. Тамо их чекају док истекне и последњи школски час и онда назад, кући у полупразна села. За разлику од других, овим ђацима превоз нико не плаћа, родитељи сами сносе трошкове горива, али и то што по пет дана у седмици једно од њих дангуби.

Баш из поменутих Тепеча, Вујица Матовић свог сина сваког јутра вози трактором у Ушће на Ибру, у предшколски разред и око подне, кад се „школица“ оконча, враћају се у своја брда. Прелазе четрдесетак километара, јер је школа у Тепечима, због мањег броја деце, још од 1995. затворена. Слична је ситуација и у другим селима, где школске зграде зврје празне а деце има тек у два, три домаћинства.

– У Бреснику је школа пре више од деценије затворена, а ја сам један од ретких који са породицом овде живе. Имам двоје деце, синове Рада и Луку, један је у првом а други у четвртом разреду основне школе. Одавде до школе у Конареву, где су уписани, има око двадесет километара. Сваког дана морам да их возим, доле да чекам завршетак наставе и да их кући вратим. Поред тога што ме то дневно кошта скоро хиљаду динара, не могу да обављам свој посао на пољу и у шуми. Ту губим понајвише, а то нам је основни извор прихода. Одскора вози их и моја супруга Радица, али и њу чекају послови у штали, у кући. Од државе немамо, нити смо добијали било какву помоћ – објашњава нам Славиша Ћирица из Бресника, додајући да је његов комшија Раде Ракић пуне четири године тако возио свог синовца Николу.

Слична је ситуација и на подручју Рудна, објашњава нам Растко Милошевић, члан савета месне заједнице у том месту.

– Истина, овде постоји редовна аутобуска линија од Бзовика преко Рудна до Студенице, али до тог аутобуса ђаци из, рецимо, удаљених заселака Бубан, Галовићи, Лази, Каменско морају подуже да путују. Зато их родитељи возе, понекад чак и учитељица Снежана Андрић која их својим аутомобилом „купи“ успут, пошто и она путује на посао – каже Милошевић.

Позната је законска обавеза основног образовања, а према Закону о образовању и васпитању држава је дужна да покрије трошкове превоза за децу која путују више од четири километра. Стога би било логично да и ови родитељи имају право на накнаду.

– Немогућа је таква исплата појединцу. Локална самоуправа на подручју Краљева, за ђаке путнике из 23 основне школе и 41 издвојено одељење плаћа превоз од своте која је на име текућих трошкова ове године око 106 милиона динара. Превоз ђака поверен је локалном предузећу „Аутотранспорт“, а тамо где они немају линије одабрана су два, три друга превозника. Но, у селима где нико нема интерес да уводи редовну аутобуску линију људи се сами сналазе, упркос томе што то није ни лако, ни јефтино – објаснио нам је Славиша Стојковић, начелник одељења друштвених делатности града Краљева.

То нам је поновио и Жарко Милосављевић, начелник одељења за просвету, додајући да би тај све неподношљивији терет за ове својеврсне возаче ђака, можда, могао „да се бар делимично олакша повременом једнократном помоћи из градског буџета овим домаћинствима“.

Мирољуб Дугалић