Са радошћу у школу

Петар Анокић припада старој гарди учитеља. Када уђе у школу, деца трче да се мазе, а он их прихвата у загрљај. Каже, оно што не науче сад, научиће касније, али оно што не доживе сад, никада неће. Брзо прича, још брже хода. „Политика” се редовно чита у његовој кући. Никада није пушио нити пио, спортом се бави 50 година. Од 1972. године, када је први пут ушао у школу као учитељ, сваки дан са радошћу креће на посао. Бивши ђаци су вољеном учитељу отворили чак и фејсбук-страницу.

– Када изведем садашњу генерацију, одлазим у пензију. Када сам почео да радим, били су много бољи услови у школама него данас а и више ђака. Ево сада имамо само један први разред са 24 ђака, а када сам почињао била су три одељења, више од сто првака – прича овај учитељ београдске Основне школе „Стари град”, иначе рођени Земунац.

Његова породица није уобичајена, школа је тема разговора и у кући и на сваком породичном окупљању.

– Отац Ђорђе, био је тридесетих година прошлог века првак државе у рвању, а мајка Вероника домаћица. Био сам дете старијих родитеља, добар ђак, а Учитељску школу у Београду сам уписао по савету сестре Гордане, иначе професорке српског и енглеског језика. Она ми је рекла: „Перице, упиши неку школу, мораш да имаш занат у рукама.” Тај исти савет сам дао и млађој ћерки Јовани, која је данас учитељица, а старија Александра је одмах рекла шта ће да упише, она је професор математике. Супруга Винка је васпитач.

На питање како се живи само са просветним платама у кући, Анокић одговара да су сада жена и он сами и да су задовољни, јер воле свој позив и децу.

– Знате оно што су говорили наши стари – „Шта имаш од имања? Имам посао.” Тако и ја. У годинама транзиције ипак сам имао сигуран посао, а ми смо скромни, паре никад нисам позајмљивао. Млађим колегама је сигурно теже, другачија су времена, нарочито ако имаш двоје, троје деце а немаш стан – каже учитељ чије се име налази на уџбенику из математике за најмлађе ђаке.

Као председник Савеза учитеља Србије, много путује и покушава да скрене пажњу на тежак положај својих колега на селу.

– Ми смо у граду комотнији, Београд много улаже, ђацима су обезбеђени уџбеници, ормарићи, ево сви моји трећаци ће добити на поклон лаптоп. С друге стране, многе школе у Србији немају мокри чвор са текућом водом, имају проблема са грејањем, ђаке пешаке... Тамо су учитељи оно што су били и пре рата – и лекари, ветеринари, пријатељи, помажу да се изграде путеви, често и сами путују и заслужују највеће поштовање – прича Анокић.

Он апелује на државу и да боље вреднује младе колеге, учитеље у боравку, јер они имају исту обавезу и одговорност као и друге колеге, а три пута мању плату.

Са родитељима лепо сарађује, јер каже да је искреност кључ – у четири ока увек треба рећи оно што се мисли. Има и оних незадовољних који сматрају да није дао довољно високу оцену њиховом детету, али он одговара да је оцена релативна ствар, а да је знање оно што остаје:

– Признам и кад погрешим, а и деца ме исправљају. Обично када поделим оцене питам ђаке шта мисле. Ово је леп позив, племенит, испуњава радошћу – каже на крају Петар Анокић, а младима саветује да ако воле децу, обавезно изаберу ову професију, јер ипак има много више лепих него лоших дана.