Sa radošću u školu

Petar Anokić pripada staroj gardi učitelja. Kada uđe u školu, deca trče da se maze, a on ih prihvata u zagrljaj. Kaže, ono što ne nauče sad, naučiće kasnije, ali ono što ne dožive sad, nikada neće. Brzo priča, još brže hoda. „Politika” se redovno čita u njegovoj kući. Nikada nije pušio niti pio, sportom se bavi 50 godina. Od 1972. godine, kada je prvi put ušao u školu kao učitelj, svaki dan sa radošću kreće na posao. Bivši đaci su voljenom učitelju otvorili čak i fejsbuk-stranicu.

– Kada izvedem sadašnju generaciju, odlazim u penziju. Kada sam počeo da radim, bili su mnogo bolji uslovi u školama nego danas a i više đaka. Evo sada imamo samo jedan prvi razred sa 24 đaka, a kada sam počinjao bila su tri odeljenja, više od sto prvaka – priča ovaj učitelj beogradske Osnovne škole „Stari grad”, inače rođeni Zemunac.

Njegova porodica nije uobičajena, škola je tema razgovora i u kući i na svakom porodičnom okupljanju.

– Otac Đorđe, bio je tridesetih godina prošlog veka prvak države u rvanju, a majka Veronika domaćica. Bio sam dete starijih roditelja, dobar đak, a Učiteljsku školu u Beogradu sam upisao po savetu sestre Gordane, inače profesorke srpskog i engleskog jezika. Ona mi je rekla: „Perice, upiši neku školu, moraš da imaš zanat u rukama.” Taj isti savet sam dao i mlađoj ćerki Jovani, koja je danas učiteljica, a starija Aleksandra je odmah rekla šta će da upiše, ona je profesor matematike. Supruga Vinka je vaspitač.

Na pitanje kako se živi samo sa prosvetnim platama u kući, Anokić odgovara da su sada žena i on sami i da su zadovoljni, jer vole svoj poziv i decu.

– Znate ono što su govorili naši stari – „Šta imaš od imanja? Imam posao.” Tako i ja. U godinama tranzicije ipak sam imao siguran posao, a mi smo skromni, pare nikad nisam pozajmljivao. Mlađim kolegama je sigurno teže, drugačija su vremena, naročito ako imaš dvoje, troje dece a nemaš stan – kaže učitelj čije se ime nalazi na udžbeniku iz matematike za najmlađe đake.

Kao predsednik Saveza učitelja Srbije, mnogo putuje i pokušava da skrene pažnju na težak položaj svojih kolega na selu.

– Mi smo u gradu komotniji, Beograd mnogo ulaže, đacima su obezbeđeni udžbenici, ormarići, evo svi moji trećaci će dobiti na poklon laptop. S druge strane, mnoge škole u Srbiji nemaju mokri čvor sa tekućom vodom, imaju problema sa grejanjem, đake pešake... Tamo su učitelji ono što su bili i pre rata – i lekari, veterinari, prijatelji, pomažu da se izgrade putevi, često i sami putuju i zaslužuju najveće poštovanje – priča Anokić.

On apeluje na državu i da bolje vrednuje mlade kolege, učitelje u boravku, jer oni imaju istu obavezu i odgovornost kao i druge kolege, a tri puta manju platu.

Sa roditeljima lepo sarađuje, jer kaže da je iskrenost ključ – u četiri oka uvek treba reći ono što se misli. Ima i onih nezadovoljnih koji smatraju da nije dao dovoljno visoku ocenu njihovom detetu, ali on odgovara da je ocena relativna stvar, a da je znanje ono što ostaje:

– Priznam i kad pogrešim, a i deca me ispravljaju. Obično kada podelim ocene pitam đake šta misle. Ovo je lep poziv, plemenit, ispunjava radošću – kaže na kraju Petar Anokić, a mladima savetuje da ako vole decu, obavezno izaberu ovu profesiju, jer ipak ima mnogo više lepih nego loših dana.