Пењање на Монт Еверест

Фондација „Солидарност Србије”, објавила је књигу „Венац венаца”, коју су приредили Душан Стојковић и Милош Јанковић. У њој се нашло 14 сонетних венаца, чији су аутори: Милан Ненадић, Дејан Алексић, Обрен Ристић, Добрица Ерић, Зоран Костић, Милосав Тешић, Владимир Јагличић, Мирослав Цера Михаиловић, Невен Милаковић Ликота, Ненад Грујичић, Мирослав Максимовић, Перо Зубац, Благоје Баковић и Андреј Јелић Мариоков.

Приређивачи, као родоначелника сонетног венца, истичу Франца Прешерна, словеначког песника, којем како кажу, нико није могао „ни на пушкомет да се приближи”. По мишљењу Николе Грдинића, у „Сталним облицима песме и строфе” (2007), Прешерeн је варијанту сонетног венца, коју је употребио „практично створио или измислио” (иако је њен опис нашао у поетици Карла Лудвига Фернова) и по том обрасцу су настали многи њени „сателити”, најпре у хрватској, а потом у српској, руској (на пример Валериј Брјусов), македонској, бугарској, мађарској, чешкој (Јарослав Сајферт) и немачкој књижевности у 19. и 20. веку.

У 14. веку постојали су особени сонетни венци о месецима (циклус од тридесет сонета) и данима у недељи (циклус од седам сонета), које је складао Фолгоре да Сан Ђимињано.Последњи стих једног сонета био је први стих наредног, а први и последњи стих венца су једнаки.У наредним вековима јавља се такозвана енкомијсатичка поезија: Монти, Кардучи, Саба (петнаест сонета „Аутобиографије”). Италијани разликују две подврсте сонетног венца: corona di sonetti(сонети повезани истим садржајем)и catena di sonetti (ланац сонета, у којима је, поред садржине, идентична и рима). Примери за друго били би Дантеов „Нови живот” и сонети Петраркиног „Канцонијера” (италијански песник је 26, 27. и 28.сонет формално повезао понављајући у одговарајућим стиховима риме са увек истим вокалима), између осталих, као и, касније написани, сонети Шекспирови или Рилкеови, на пример. Најзначајнији италијански сонетни венци су, без сваке сумње – „Коронале” Торквата Таса и „Љубавна поезија” (првих десет сонета унутар ње) Виторија Алфијерија.

Енглези уводе у игру sonnet sequence. Пишу их: Ф. Сиднеј (Astrophel and Stella), Е. Спенсер (Amoretti), С. Данијел (Delia), М. Драјтон (Idea`s Mirror), Е.Б.Брауниг (Sonetsfrom the Portguese), Џ. Беримен (Sonets to Chris), Р. Лауел (Notebook)... Французи познајуsonnet redoublé. У њему се стихови првог сонета понављају као последњи – ређе као први – стихови, наредних четрнаест сонета.

Посебна песничка перверзија – разумљиво сасвим ретка – сонетни је венац сонетних венаца, који је циклус од 225 сонета. Изумели су га словеначки песници и у периоду од 1971. до 1995. објавили десет.

Нимало случајно, кажу приређивачи, њихов избор отвара „Венац за Гаврила” Милана Ненадића. Враћање у прошлост истовремено је и сећање на будућност које ће бити ако се забораву који све брише не предамо и не заспимо у њему. Песник се служи дванаестерцем, нашим александринцем, уз једанаестерац, правом песничком мером за сонете у сонетним венцима. Најмлађи од изабраних аутора Дејан Алексић, творац је „Адама”, лирски најмузикалнијег, уз „Туч и тег” Милосава Тешића. Дело старијег песника звучно је богатије, но дело млађег је изузетно успешан спој музикалности певаног и духовности опеваног.

Најексперименталнији сонетни венац у антологији јесте „Тропар” Миладина Берића. Онеобичен је у њему, најпре, наслов. Тропар је, по дефиницији, краћа православна црквена песма или строфа у већој таквој песми. Сонетни венац очито није кратка песма, али је у Берићевом тропару сачувана поетскаправославност.И један, ван сваке сумње, традиционалан песник, какав је Добрица Ерић, сваки сонет своје „Куће за мог брата” снабдева засебним акростихом. Најближи Прешерновом сонетном венцу је „Вијенац за Трепетову” Зорана Костића. Као и онај великог поетског претходника, и он је двокрак: и љубавни и „историјски”. Историјски део дели се на певање о прецима и песнички оживљену љубав према Русији, свесловенској прамајци. Испеван је у деветерцу.

Владимир Јагличић, после пола века, песнички сведочи о Шумарицама. Сонетни венац је испеван у једанаестерцу и нема акростих. „Цваст” Ненада Грујичића испеван је у једанаестерцу. „Камена успаванка”, чувени сонет Стевана Раичковића, јестемагистрале сонетног венца „Скамењени” Мирослава Максимовића. Претходио му је заједнички сонетни венац, овде већ споменути, који је, на иницијативу Саве Бабића, испевало, полазећи од истог предлошка, четрнаесторо српских песника, међу којима је био, задобивши шесту позицију, и сам Максимовић. Најдужи је наслов сонетног венца Андреја ЈелићаМариокова, којим се избор окончава: „Молебни венац пресветој владичици Богородици и пред њом молитвенику нашем Светом Николају Жичком”. Испеван је у дванаестерцу са цезуром после шестог слога који издалека подсећа на двоструко римовани александринац дубровачке поезије.

Сонетни венац, истичу приређивачи, песнички је Монт Еверест и у његове освајаче рачунају се само они који су се на сам врх испели. Најтрагичнији су они који су се на степеник-два од њега – зауставили. Првима – тријумф, другима – суноврат.