Антологија која хода

Зајечар – Зајечарска гимназија, међу четири најстарије у Србији, имала је, у минулих 170 година, многе познате и омиљене професоре, а њеним бившим ђацима посебно је драг професор српског језика Владимир Влада Станковић. Има више од 16 година како је оставио дневник и отишао у пензију. Иако увелико у осмој деценији живота, и даље пише књиге, уређује часопис, популарише савремене српске писце и бори се за Вуков језик и ћирилицу.

Својевремено је фасцинирао и своје професоре на Филолошком факултету у Београду тиме што је напамет знао готово сву лирику дубровачке, приморске и српске средњoвековне књижевности (о осталој поезији да се и не говори) а данас још, према сопственој евиденцији, на вечерима поезије, које му приређују бивши ученици и сарадници, наизуст говори 700 песама од 400 аутора. Станковићев друг са студија, Војвођанин Раша Попов, који често и радо говори и пише о Станковићевој поезији, посебно оној у хаику обличју, смислио је како овом необичном Зајечарцу највише приличи надимак Антологија која хода. Тако га је и рекламирао на плакату поводом Владиног недавног гостовања у Новом Саду. Људи су поверовали Попову па је тамошња читаоница Градске библиотеке била претесна. Медији су јавили да је и након два сата говорења зајечарског професора изгледало као да је све тек почело. Пажња није попуштала.

– Што сам се појавио на овој својеврсној естради највише су криви моји бивши ученици – говори за "Политику", као да се правда, њихов бивши професор. – Зажелели се, наводно, мојих часова, па би било лепо да их се подсете...

 Већ девет година појављује се на сусретима са љубитељима поезије у Зајечару, Неготину, Пироту, Новом Саду... Траже га и даље. Мило му је што га зову, што види озарена лица.

У Новом Саду се, на оном сусрету љубитеља поезије, сусрео и са Драгољубом Збиљићем, председником Удружења "Ћирилица". Недавно се појавила њихова заједничка књига "Српски језик и ћирилица данас".

– Радујем се тој књизи посебно – каже озарено "антологијски" професор. – Појавила се као заједничко издање новосадског Удружења "Ћирилица" и зајечарске Културно-просветне заједнице. Успели смо јер је у нови Устав Србије ушло најбитније од оног за шта смо се залагали Збиљић и ја. Пише у Уставу, коначно, да је наше писмо ћирилица. Ако су Грци и Бугари ушли у Европску унију са својом азбуком, зашто не бисмо и ми?

Поред већ поменуте књиге, професор Владимир Станковић има 15 објављених књига, а 14 је посвећено поезији. Одавно је на гласу као један од наших најбољих хаику песника. Посебно је на велики одјек наишла књига "Разговори о хаику поезији". Сачинили су је академик Владимир Девиде, годинама најбољи познавалац и тумач ове јапанске песничке форме на подручју СФРЈ и зајечарски професор Владимир Станковић.

Овај потоњи, Владимир, желео је да хрватског академика представи у веома тиражном београдском часопису "Школски час" (за методику наставе српског језика и књижевности) али се један планирани разговор неочекивано продужио у десет разговора и претворио у изузетно занимљиву књигу.

 У многотиражном "Школском часу" – који већ две и по деценије пет пута годишње стиже на адресе више хиљада наших основних и средњих школа – Владимир Станковић је професорима српске књижевности представио више од стотину наших најпознатијих писаца. Они, по договору са уредником Станковићем, пишу необично и занимљиво о себи: о свом првом делу, о свом животу, својој поетици, узорима... Нико не одбија позив. А на све то уредник каже: