САД: Не дирај у економију

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Кад је крајем септембра објављен најновији извештај о кључним индикаторима америчке економије, овде су извучена два закључка.

Први, да стање није идеално али се побољшава. Други, да је ситуација лоша и да је земља на „погрешном колосеку”.

Рекло би се да је то класичан пример оптимистичких и песимистичких наочара: кроз прве чаша је допола пуна, а кроз друге допола празна. Али овај парадокс постаје разумљив тек кад се узме у обзир да је Америка у завршници кампање за председничке и конгресне изборе, те да, разумљиво, једна страна ствари улепшава, док их друга представља горим него што јесу.

Бројеви су следећи: темпо економског раста у другом кварталу, последњем за који су сређени подаци, износи 1,3 одсто. Незапосленост је 8,1 одсто, а стопа инфлације у последњих 12 месеци 1,7 одсто.

Гледано споља, из Европе, односно из еврозоне, ситуација је завидна. Изнутра, пошто се памте много бољи дани – стопа незапослености, која је овде најосетљивије политичко питање, „нормално” је испод шест одсто, а колико 2000. била је само 3,9 одсто (у економској теорији пуном запосленошћу у једној земљи сматра се ситуација када је овај индекс испод пет одсто).

Биро за економску статистику управо је саопштио да је запосленост данас већа него у јануару 2009, када се Барак Обама уселио у Белу кућу, што је тачан одговор на питање да ли Американци данас боље живе него пре четири године. На крају крајева, економија ипак расте, а посао има велика већина радно способних Американаца.

Прилике су међутим такве да је тачна и оцена да је ово најгора „нерецесиона година” у америчкој историји, због чега је легитимно питање шта влада предузима да ситуацију побољша.

Најкраћи одговор је: ништа, или готово ништа.

Преузимајући извршну власт у такође најтежим околностима у новијој историји, Обама је повукао неколико потеза који су према објективним оценама спречили да се „Велика рецесија” – финансијске и економске кризе која је прво овде почела у децембру 2007, да би постала глобална и врхунац имала у септембру 2008. – не претвори у „Велику депресију”, досад највећу кризу у историји капитализма из тридесетих година прошлог века.

Разним уредбама и законима прво је стабилизовао банкарски сектор који је у једном моменту био на ивици колапса, спровео програм економских стимуланса од скоро 1.000 милијарди долара који је посебно помогао аутомобилској индустрији која је била банкротирала и доспела на ивицу ликвидације.

Опоравак је званично почео у јуну 2009: незапосленост од око 10 одсто је споро смањивана, раст је био анемичан и многи су склони да тако нешто прогласе за „нову нормалност”.

Нико није сасвим задовољан економским приликама, али су овде у току велика политичка и идеолошка спорења о томе како их побољшати и каква је улога владе у томе.

Пошто је реч о уређеном и довршеном систему, општи став је да политика треба да се држи подаље од економије. На овоме нарочито инсистира Републиканска партија, па су главне тачке економског програма њеног председничког кандидата Мита Ромнија што мање регулативе и што нижи порези.

Он чак сматра да Обама није требало да спасава ни аутомобилску индустрију, јер је тржиште по њему искључиви арбитар тога ко на њему треба да опстане, а ко треба да пропадне.

Филозофија демократа је нешто другачија: влада треба да интервенише кад год је то неопходно, а тржиштем не треба да управља само његова „невидљива рука”, него треба да постоје и прецизна правила игре.

С тим у вези је у току и велика полемика: треба ли и Америка, као и Европа, да због великог буџетског дефицита (Обама је наследио минус у државном предрачуну од 1.200 милијарди долара и то није успео битно да промени, а током његовог мандата је повећан укупни државни дуг) – да стеже каиш и смањује трошење, или, напротив, да својом потрошњом (која подразумева додатно задуживање, махом код Кине), подмазује економске токове.

Специфичност Америке је и у томе што лична потрошња у укупним економском обрту, који чини бруто национални производ, учествује са 70 одсто, па на стање у економији битно утиче оптимизам или песимизам обичних људи.

Потрошња овде подразумева и трошење (још) незарађеног, задуживање кредитним картицама, кредите за аутомобиле и покућство, школовање и највећи личну инвестицију за свакога: куповину куће или стана.

Рецесија је, наравно, донела стрепње за будућност, па је природна реакција била да свако притегне свој каиш и ређе отвара новчаник. То је за последицу имало да је било више робе и услуга него купаца, послодавци нису имали разлога да отварају нова радна места, а крајњи резултат је горе описано стање: ситуација у којој сви сматрају да треба да буде боље, али су у себи задовољни што није горе.

Влада овде нема утицаја ни на монетарну политику: Обама није променио, већ је продужио мандат председнику Федералних резерви (гувернера централне банке у овдашњем систему), кога је именовао Џорџ Буш. Бен Бернанке, који је на том месту од 2006, задржао је политику јефтиног новца. Камате на краткорочне кредите овде су тек нешто изнад нуле.

Пошто је долар резервна валута, Америка, упркос огромном дугу (11.300 милијарди, 72 одсто БНП-а) задужује се по најповољнијим могућим каматама (око 1,5 одсто) и сви радо купују њене обвезнице као безбедне, мада не и суперпрофитабилне.

Најновија интервенција Федералних резерви је „квантитативно ублажавање” – повећање месечне своте за откуп обвезница хипотекарних кредита на 80 милијарди долара месечно, што банке треба да подстакне да олабаве услове за кредитирање купаца некретнина и тиме буде допинг за целу економију. Овај потез је међутим наишао на оштру осуду републиканаца који сматрају да главни актери на тржишту треба да буду капиталисти, односно предузетници.