Бисер породичне мануфактуре

Има неке чудесне топлине у дебитантском филму „Лед” Јелене Бајић-Јочић. Пијетета и љубави према родној груди, пореклу, људима и природи, према оцу сценаристи Радошу Бајићу по чијој је монодрами настао овај мали бисер породичне продуцентске мануфактуре.

 Има у „Леду“ и готово дирљиве чедности с којом је редитељка испоштовала очеву причу о неумитном затирању корена једне сеоске породице и одумирању шумадијског села седамдесетих година прошлог века,  у чијем су средишту архетипски јунаци које красе: част, честитост, скромност, оданост породици, љубав према земљи, традицији, вери. Има брижности да се не прекорачи (унапред) задата доза носталгичности и елегичности у филму у којем су јунаци шкрти на речима, али издашни у испољавању читаве скале промена унутрашњег стања.

 Унутрашње стање и јесте једно од главних тежишта „Леда“.  То тежиште на тренутке „виси у ваздуху“,  јер спољашње драме као „савршеног алибија“ и потпуног оправдања за толику количину произведеног унутрашњег стања главних јунака повремено недостаје. У оној правој размери, која би филмског гледаоца (и сеоског и градског порекла) довела до потпуног усхићења и учинила „Лед“ и снажнијим и бољим него што јесте.

 Друго тежиште филмског првенца Јелене Бајић-Јочић јесте на визуелној естетици, на раскоши и поетичности филмских слика: сеоских пејзажа, кућа, окућница, житних поља, претећих градоносних облака, али и крупних портрета људи, чији је аутор директор фотографије Предраг Јочић (Јеленин супруг). Фотографија у филму је пуног колорита, мека. На тренутке идилична и бајковита, на тренутке драматична, баш као што је и сама природа с којом у складу филмски јунаци живе, повинујући се њеним хировима и снази већој од њихове...

  Треће и посебно издашно тежиште „Леда“ је на добро одабраним глумцима који тумаче ликове припадника три генерације чланова шумадијске сеоске породице, кроз чији се тежачки живот преламају и људски снови и страхови и тренуци среће и несреће. Млади црногорски глумац Момчило Оташевић је врло добро обавио задатак, освежење је у лику Миливоја, младића кога тек чекају животна искушења. Нела Михајловић као Миливоју посвећена мајка, још увек млада и пожељна удовица, непрежаљена прва љубав гастарбајтера Мирослава (Ненад Јездић),  својом појавом и децентним глумачким изразима снажно испуњава велики простор који јој је отворен у овом филму. Велимир Бата Живојиновић као деда и Олга Одановић као бака, једноставним и сведеним средствима изнедрују толико аутентичних емоција да ће се њихови ликови тешко заборавити, док Биљана Мишић као Беба, градска девојка која Миливоју „упада“ у живот, уноси у филм (баш као и у сеоски живот) завидну енергију и живост...

 У квалитете филма „Лед“ Јелене Бајић-Јочић свакако спада и то што је ритмички добро одмерен и стилски јасно одређен, што се ауторка према свим својим протагонистима односи са подједнаком пажњом и поштовањем, указујући и на то да се на њен редитељски сензибилитет може и убудуће рачунати...