Ни „j”од јавног сектора

У Србији се о јавном сектору обично говори да је превелик, да у њему има много људи који не раде ништа и да би требало отпустити хиљаде радника како би се све довело до европских стандарда. При томе се узима као аргумент велики проценат запослених у овом сектору у односу на укупан број запослених. Али, овај начин мерења јавног сектора није једини могући. Јавни сектор – болнице, школе и државна управа – не пружају своје услуге само запосленима, већ и младима, незапосленима и пензионерима.

Када се број запослених у нашем јавном сектору упореди са укупном популацијом добија се сасвим другачија слика од оне која постоји у великом делу јавности. На пример, код нас у образовању ради око 140.500 људи, што је 1,97 одсто од укупне популације, док је европски просек 3,46 одсто. А проценат у Швајцарској је 5,18 одсто. То значи да према европским стандардима ми имамо мањак запослених у образовању у односу на оптималне потребе друштва. Слично је и у другим областима. Запослених у здравству такође има око 140.000 што опет чини нешто мање од два одсто укупне популације, док је европски просек, ако се здравству придодају и запослени у социјалној заштити, 4,74 одсто. Ни наша укупна јавна потрошња није сразмерно велика: у Србији је то око 45 одсто БДП-а, док је европски просек 48,5 одсто.

Наш јавни сектор, дакле, није уопште велик. Он се само чини велик због тога што имамо мало запослених. Наводно велики јавни сектор обично се тумачи као последица социјалистичког наслеђа, па се поставља питање да ли је социјализам умешао прсте и у појаву велике незапослености. Велика незапосленост изгледа највише има везе са особом „А”, коју бисмо могли описати као бизнисмена који је купио друштвено предузеће, временом отпустио велики део радника или све раднике и сада распродаје земљиште на коме је фабрика била. Ова особа „А” се није појавила у време социјализма, па би се боље могла означити словом Т(ајкун),који представља феномен који се појавио у транзицији. И то у транзицији која је била таква каква је била због неолиберализма, специфичне идеологије транзиције, истог оног неолиберализма који захтева болне резове у јавном сектору, а од кога, премавећини наших економиста,нема ни ,,н”код нас. Дакле, величина јавног сектора код нас није неки заостатак социјализма, у коме је све било јавно, јер је сада тај јавни сектор скроман, а скроман је захваљујући транзицији током које смо у негативном смислу прешишали европске земље и сада имамо мањи јавни сектор од њиховог.

Неко може да каже да је то зато што су то богатије земље, па могу себи да приуште више професора и лекара, док ми то не можемо. Међутим, овде је првенствено било речи о томе колики јавни сектор је потребан, а не да ли ми имамо довољно пара за њега. Иначе, исти економисти који захтевају да се праве резови у јавном сектору, „сектор” корупције, надуваних јавних набавки и монопола обично остављају нетакнутим,било под изговором да су средства која се ту могу уштедети безначајна, било под имплицитном сугестијом да је корупција неискорењива. Ту би се могла предложити сасвим супротна политика. Ма како да би уштеде у овим областима могле бити мале, а по свој прилици оне то нису, требало би ипак пробати са овим „симболичким” мерама, јер би сређивање јавне сфере у овом смислу посредно помогло сређивању стања и побољшањима и у другим областима.

Проблем с нашим јавним сектором није у томе што је превелик него у томе што је у пословично лошем стању. Иако су средства за његово побољшање сада лимитирана, потребно је да се ово стање поправља, а то се сигурно неће поправити болним резовима. Ако бисмо отпустили 200.000 људи у јавном сектору и практично га преполовили, не бисмо постигли било какве уштеде, већ би само ниво јавних услуга спустили на ниво најнеразвијенијих земаља у свету, удаљивши се далеко од стандарда ЕУ. Побољшање неће доћи ако са „реалног” сектора скинемо непотребни јавни сектор, како у складу са ко зна којом 19-вековном економском теоријом говоре данашњи неолиберали, него када схватимо да су јавни и приватни сектор међузависни и да квалитет једног повлачи квалитет другог.

Ако у то не верујете, питајте, на пример, Швајцарце.