Дорћолке у реду за бољи живот

„Jeлeнa, Кaтaринa, Maриja”, дебитантско дело познатог позоришног редитеља Никите Миливојевића, од оне je врсте филма у којем се много више прича него што се дешава. Праве драме готово да нема, нема ни радње, ни заплета, ни расплета. Заправо, нема ни пунокрвне приче која би била истинско, квалитетно и веродостојно покриће за све оно што се сматра истинским филмом.

Емигрантска сторија о три београдске, тачније – дорћолске девојке, које се 1999. године срећу у Њујорку, оптерећене прошлошћу, садашњошћу и будућношћу (косценаристи Душан Микља и Никита Миливојевић), могла је да има већи филмски потенцијал, да је боље разрађена и детаљније промишљена, да су ликови насловних јунакиња квалитетније мотивисани, да су њихови међусобни односи и односи са окружењем интерактивнији, да су дијалози значењски дубљи и мање извештачени... Тада би филмска прича о три Дорћолке које у Њујорку, попут готово пола милиона младих који су током деведесетих напустили своју родну земљу, чекају у реду за бољи живот, могла да буде и занимљива и драгоцена, али и емотивно издашнија. Овако, како је срочена у Миливојевићевом филму, код гледаоца може да пробуди једино равнодушност и повремену изиритираност неубедљивим и најчешће вештачки накалемљеним дијалозима.

Три насловне филмске јунакиње, у тумачењу Борке Томовић, Јелене Ступљанин и Милице Зарић, „осуђене” су углавном на комуникацију са одсутним ликовима (дечко, отац, породица у Београду), чиме им је маневарски простор крајње ограничен. Комуникација са Њујорчанима, са средином у којој сада живе и граде и садашњост и будућност, сведена је готово на инцидент. Уз то, отворен је, али не и затворен читав низ тема: од НАТО бомбардовања до питања личног идентитета, среће, вечите носталгије (у ту сврху чује се и „Ламент над Београдом” Црњанског), са којима се Миливојевић бори мелодрамски.

Међутим, као и већина филмских дебитаната, превише је хтео. С једне стране, градио је филм стања, а са друге класичан наративни филм о преплету готово три истоветне девојачке судбине. Миливојевић се, нажалост, заглавио негде у средини бавећи се више наговештајима, тешко успостављајући наративни ритам и разграђујући скалу емоција.

Продукцијски ово је прилично амбициозан пројекат. Филм је сниман у фотогеничном Њујорку, чије је улице, углове и станове кроз објектив своје камере „ухватило” врхунско око Радослава Владића, а запажен је и учинак монтажера Петра Марковића, сценографа Џоане Тилман и композитора Димитриса Камаротоса.