Диплома нема алтернативу

Сандра Гуцијан

Ових дана смо из најновијих светских извештаја сазнали да најразвијеније земље света имају готово половину одраслог становништва са факултетском дипломом, а да се ми мучимо на зачељу листе са процентима који се показују прстима једне или евентуално две руке.

Ко је крив и да ли су нам дипломе баш толико потребне, када је нормално да нас у у мегамаркетима услужују продавци са дипломом економије или у таксију возе електроинжењери?

Ако се погледа листа 10 земаља са највећим процентом факултетски образованих људи, јасно је да су то државе које улажу највише пара у образовање. Тачно, у готово ниједној од њих није уведена Болоња, што опет нешто треба да говори.

И када удари криза, у развијеним земљама прво се дреши кеса за образовање, науку, истраживања. Америка је повећала фондове два, па чак и четири пута. Немачка је већ сада, свесна демографске пројекције која говори да ће за 15 година остати без великог броја младих, почела да привлачи најумније младе главе из света.

А код нас увек све контра. Деценијама уназад, после сваке промене власти, са сваком новом владом или новим министром, образовање се понада да ће сад коначно бити боље. Реформе се помпезно најаве, идеје и добру вољу увек смо имали на претек, да не кажемо и за извоз, а онда када се дође до реализације – све стане.

Јер, пара, кажу надлежни, нема. Све одлази на плате, нешто мало на затрпавање „пожара” када пукне неки плафон, закажу рачунари или избију протести. А наши ђаци и студенти, упркос беспарици, недостатку ентузијазма међу професорима и разним ограничењима од закона до виза, ипак блистају на сваком међународном такмичењу. Школа нам ипак ваља, тврде у свету, деца такође. Нижу се медаље, страни универзитети се отимају о наше таленти. А ми их пуштамо да оду. И још горе, када оду, губимо бројеве њихових телефона, не тражимо ни и-мејл адресе.

Наравно да имају право и они који кажу да не можемо баш сви да будемо менаџери, лекари и правници, неко мора и да зида, меси хлеб, вози аутобус или даје инјекцију.

То све, међутим, нису аргументи за тврдњу да Србији високообразовани нису потребни (чак и ако нема довољно радних места) – јер они вуку напред, јер нема ништа лоше у томе прочитати коју књигу више, научити коју вештину више, бити у корак са 21. веком…

То говори и да је неопходно да се протресу уџбеници, методе рада, професорски кабинети, ревидира Болоња, у школе и факултете уписују млади у складу са потребама тржишта и плановима Србије за наредних 20 година… Елиту морамо да планирамо, као што смо то радили пре век и по, али морамо да планирамо и наше месту у свету. Јапан и Немачка су се подигли из пепела захваљујући науци. Ми све предуслове имамо, имамо чак и пара, иако је то јеретички изговорити. Само да се мање троши на изборе, ауто-паркове, политичке промоције, бус-плусове и грандове, а више на децу попут Теодора фон Бурга. Диплома или жирафа? Мислим да дилеме не треба да буде.