Diploma nema alternativu

Sandra Gucijan

Ovih dana smo iz najnovijih svetskih izveštaja saznali da najrazvijenije zemlje sveta imaju gotovo polovinu odraslog stanovništva sa fakultetskom diplomom, a da se mi mučimo na začelju liste sa procentima koji se pokazuju prstima jedne ili eventualno dve ruke.

Ko je kriv i da li su nam diplome baš toliko potrebne, kada je normalno da nas u u megamarketima uslužuju prodavci sa diplomom ekonomije ili u taksiju voze elektroinženjeri?

Ako se pogleda lista 10 zemalja sa najvećim procentom fakultetski obrazovanih ljudi, jasno je da su to države koje ulažu najviše para u obrazovanje. Tačno, u gotovo nijednoj od njih nije uvedena Bolonja, što opet nešto treba da govori.

I kada udari kriza, u razvijenim zemljama prvo se dreši kesa za obrazovanje, nauku, istraživanja. Amerika je povećala fondove dva, pa čak i četiri puta. Nemačka je već sada, svesna demografske projekcije koja govori da će za 15 godina ostati bez velikog broja mladih, počela da privlači najumnije mlade glave iz sveta.

A kod nas uvek sve kontra. Decenijama unazad, posle svake promene vlasti, sa svakom novom vladom ili novim ministrom, obrazovanje se ponada da će sad konačno biti bolje. Reforme se pompezno najave, ideje i dobru volju uvek smo imali na pretek, da ne kažemo i za izvoz, a onda kada se dođe do realizacije – sve stane.

Jer, para, kažu nadležni, nema. Sve odlazi na plate, nešto malo na zatrpavanje „požara” kada pukne neki plafon, zakažu računari ili izbiju protesti. A naši đaci i studenti, uprkos besparici, nedostatku entuzijazma među profesorima i raznim ograničenjima od zakona do viza, ipak blistaju na svakom međunarodnom takmičenju. Škola nam ipak valja, tvrde u svetu, deca takođe. Nižu se medalje, strani univerziteti se otimaju o naše talenti. A mi ih puštamo da odu. I još gore, kada odu, gubimo brojeve njihovih telefona, ne tražimo ni i-mejl adrese.

Naravno da imaju pravo i oni koji kažu da ne možemo baš svi da budemo menadžeri, lekari i pravnici, neko mora i da zida, mesi hleb, vozi autobus ili daje injekciju.

To sve, međutim, nisu argumenti za tvrdnju da Srbiji visokoobrazovani nisu potrebni (čak i ako nema dovoljno radnih mesta) – jer oni vuku napred, jer nema ništa loše u tome pročitati koju knjigu više, naučiti koju veštinu više, biti u korak sa 21. vekom…

To govori i da je neophodno da se protresu udžbenici, metode rada, profesorski kabineti, revidira Bolonja, u škole i fakultete upisuju mladi u skladu sa potrebama tržišta i planovima Srbije za narednih 20 godina… Elitu moramo da planiramo, kao što smo to radili pre vek i po, ali moramo da planiramo i naše mestu u svetu. Japan i Nemačka su se podigli iz pepela zahvaljujući nauci. Mi sve preduslove imamo, imamo čak i para, iako je to jeretički izgovoriti. Samo da se manje troši na izbore, auto-parkove, političke promocije, bus-plusove i grandove, a više na decu poput Teodora fon Burga. Diploma ili žirafa? Mislim da dileme ne treba da bude.