У Београд по информацију

Тешко је новинару у провинцији, почесто много теже него у метрополи. Не само зато што "локална пискарала", како их често називају, актери разних појава и случајева о којима се пише углавном знају и лако могу срести на улици, у ресторану, на утакмици, у продавници… и, једноставно, испровоцирати, упутити претње, грдње... већ и због додатне невоље у последњих неколико "транспарентних" година. У том периоду, ваљда зарад те отворености и лакшег приступа информацијама настају у државним службама, установама, јавним и приватним предузећима разне агенцијe, службе, управe за односе са јавношћу, запошљава се све већи број портпарола…

Лепо, али уз наше обичаје и навике то све више поприма сасвим супротан смисао - уместо да јавности "служе" почесто, изгледа, као да им је задатак да информације што вештије прикрију.

Примера ради, недавно, на тему служења војног рока затражили смо разговор с представницима Војног одсека у Краљеву. Добили смо одговор, јасан, војнички, да су они, иако за то питање компетентни, развлашћени у погледу давања података за јавност и упућени смо на адресу војне управе за односе са јавношћу у Београду. Уместо одобрења за разговарају предочена нам је таква, давно превазиђена, процедура у смислу писаног захтева, унапред постављених питања… као да је, такорећи, тема најстроже чувана војна тајна.

Слична су искуства локалних новинара у такозваним одељењима државних служби попут пореске управе, финансијске полиције, царине одељења Агенције за приватизацију, дирекција и разних другачије званих огранака већих јавних предузећа, а тек филијала банака…

Чак, примера ради, у краљевачком делу "Телекома" постоји и служба за односе са јавношћу, али су и њима "уста затворена", све док из Београда не добију одобрење да јавно проговоре.

Тако је, углавном, адреса извора информација - Београд, односно службе у централама институција, установа, органа и предузећа где "седе" људи са овлашћењима за односе са јавношћу. Тамо, без обзира на то што тамошњи често са конкретним темама, везаним баш за одређену општину, обично нису ни упознати. Због тога је "процедура" информисања јавности и те како компликована, односно портпарол се упозна са темом, питањима… затим затражи време да се о томе распита, најчешће у телефонском разговору са "развлашћенима" у провинцији, па се тек онда, кроз неколико сати или дана, новинар може јавити да добије стручно "обрађену и упаковану" информацију. За свако додатно питање процедура се понавља, све док се знатижељном новинару "живот не смучи"…

Дабоме, рећи ће многи, нису тако ни важне све те муке новинара, због овакве "процедуре" својеврсног истраживача, већ је реч о опасноj појави "пресушивања" извора информација у унутрашњости Србије, односно њиховој концентрацији у метрополи где се често саопштава "обрађена" истина, штура информацијa или се чак на путу од извора у Београду дeо знатижељника у провинцији негде и "загуби".