U Beograd po informaciju

Teško je novinaru u provinciji, počesto mnogo teže nego u metropoli. Ne samo zato što "lokalna piskarala", kako ih često nazivaju, akteri raznih pojava i slučajeva o kojima se piše uglavnom znaju i lako mogu sresti na ulici, u restoranu, na utakmici, u prodavnici… i, jednostavno, isprovocirati, uputiti pretnje, grdnje... već i zbog dodatne nevolje u poslednjih nekoliko "transparentnih" godina. U tom periodu, valjda zarad te otvorenosti i lakšeg pristupa informacijama nastaju u državnim službama, ustanovama, javnim i privatnim preduzećima razne agencije, službe, uprave za odnose sa javnošću, zapošljava se sve veći broj portparola…

Lepo, ali uz naše običaje i navike to sve više poprima sasvim suprotan smisao - umesto da javnosti "služe" počesto, izgleda, kao da im je zadatak da informacije što veštije prikriju.

Primera radi, nedavno, na temu služenja vojnog roka zatražili smo razgovor s predstavnicima Vojnog odseka u Kraljevu. Dobili smo odgovor, jasan, vojnički, da su oni, iako za to pitanje kompetentni, razvlašćeni u pogledu davanja podataka za javnost i upućeni smo na adresu vojne uprave za odnose sa javnošću u Beogradu. Umesto odobrenja za razgovaraju predočena nam je takva, davno prevaziđena, procedura u smislu pisanog zahteva, unapred postavljenih pitanja… kao da je, takoreći, tema najstrože čuvana vojna tajna.

Slična su iskustva lokalnih novinara u takozvanim odeljenjima državnih službi poput poreske uprave, finansijske policije, carine odeljenja Agencije za privatizaciju, direkcija i raznih drugačije zvanih ogranaka većih javnih preduzeća, a tek filijala banaka…

Čak, primera radi, u kraljevačkom delu "Telekoma" postoji i služba za odnose sa javnošću, ali su i njima "usta zatvorena", sve dok iz Beograda ne dobiju odobrenje da javno progovore.

Tako je, uglavnom, adresa izvora informacija - Beograd, odnosno službe u centralama institucija, ustanova, organa i preduzeća gde "sede" ljudi sa ovlašćenjima za odnose sa javnošću. Tamo, bez obzira na to što tamošnji često sa konkretnim temama, vezanim baš za određenu opštinu, obično nisu ni upoznati. Zbog toga je "procedura" informisanja javnosti i te kako komplikovana, odnosno portparol se upozna sa temom, pitanjima… zatim zatraži vreme da se o tome raspita, najčešće u telefonskom razgovoru sa "razvlašćenima" u provinciji, pa se tek onda, kroz nekoliko sati ili dana, novinar može javiti da dobije stručno "obrađenu i upakovanu" informaciju. Za svako dodatno pitanje procedura se ponavlja, sve dok se znatiželjnom novinaru "život ne smuči"…

Dabome, reći će mnogi, nisu tako ni važne sve te muke novinara, zbog ovakve "procedure" svojevrsnog istraživača, već je reč o opasnoj pojavi "presušivanja" izvora informacija u unutrašnjosti Srbije, odnosno njihovoj koncentraciji u metropoli gde se često saopštava "obrađena" istina, štura informacija ili se čak na putu od izvora u Beogradu deo znatiželjnika u provinciji negde i "zagubi".