Хрушчовљев јеж у панталонама ујка Сема

Москва – Амбасадор СССР-а у Вашингтону Анатолиј Добрињин је у време кубанске кризе писма Џона Кенедија Никити Хрушчову као шифроване телеграме предавао момку на бициклу запосленом у „Вестерн јуниону”.

Добрињин је држао палчеве да курир у околини нема девојку – јер је кашњење телеграма могло скупо да кошта планету, укључујући и постојање момка из поштанске агенције, открива руски сајт Газета.ру.

Основне тезе писама које је председник САД слао премијеру СССР-а припремао је Кенедијев саветник и писац говора Тед Соренсен, човек за кога се говорило да може да заврши сваку реченицу коју председник отпочне.

Годинама касније, тадашњи министар одбране САД Роберт Макнамара тврдио је да је управо Соренсен одредио став Америке. Соренсенов нацрт првог писма Хрушчову, никад непослатог, натерао је кризни штаб, тзв. Екс-Ком, да размотри аргументе „голубова”, заступника идеје морске блокаде Кубе уместо бомбардовања и оружане интервенције.

Историја кризе, из минута у минут, анализирана је безбројним сведочењима, текстовима, књигама, филмовима. Сви, без разлике, говоре о изузетној Кенедијевој уздржаности.

Притисак „јастребова” био је без преседана. Тешко је било не почети ратна дејства након што је совјетска ракета оборила амерички шпијунски авион  У-2. Није било лако сачувати самоконтролу када се други пилот, који је полетео из базе на Аљасци, изненада нашао над Чукотком и једва се одатле извукао.

Кенеди је говорио: „Увек се нађе неки кучкин син до којег нису доспела наређења.”

Одлучности и хладнокрвности Кенедија, који је умео да сузбије сопствену гордост и притиске, треба захвалити што свет још увек постоји.

Треба рећи да је и на Хрушчова вршен огроман притисак. Фидел Кастро, који је искористио совјетског вођу, једног дана му је послао телеграм са директним позивом да не пропусти могућност да донесе страшну, али једину праву одлуку која би допринела окончању хегемоније САД.

Према сећању Фјодора Бурлацког, који је припремао обраћање Хрушчова Врховном савету непосредно по окончању кризе, и премијер је у време подношења извештаја блистао од среће – избегнута је светска катастрофа. А он, Хрушчов, није постао узрочник пропасти света.

Све је почело техничком грешком коју су, према разним изворима, изазвали или маршал Малиновски или маршал Бирјузов. Сматрало се да је распоређивање ракета на Куби успешно сакривено од САД.

Хрушчов је хтео да покаже сопствену вештину да тајно „убаци јежа у панталоне” ујка Сему.

У томе су се огледали не толико карактер Хрушчова и непримерена борбеност совјетских војних руководилаца, већ и комплекс шефа совјетске владе да га не узимају довољно озбиљно.

Он је знао да паритет не постоји и да СССР добрано заостаје за САД, али ствар није била у војном заостајању. Хрушчов је хтео да са САД преговара на равној нози, али то никако није успевао.

Зашто они могу да постављају ракете у Турској, а СССР не може на Куби?

Још важније је било што су САД побеђивале у привлачности система, начина и стандарда живота. Социјализам је губио од капитализма у суштинском смислу, то је оно што је узнемиравало Хрушчова.

Одатле матрица унутар које и данас живимо: достићи и престићи САД.

Хрушчов је хтео да победи капитализам у светској утакмици, али резултат је био политичко и геополитичко сукобљавање које, замало, да прерасте у ратно.

Тринаест дана у октобру 1962. подсећање је да величина личности у светској политици и дипломатији има принципијелно значење: гордост, идеолошка искључивост и лични комплекси могу да доведу до рата, а способност да се на време пригуши сопствена импулсивност јесте својство великог политичара.

Кенедијево писмо, које је носио момак из „Вестерн јуниона” који није посетио девојку у кварту, потез је политичара светског формата.