Аналитичари, политичари и критичари

Када би имали моћ која им се приписује људи који су познатији под називом „аналитичар” или „јавни интелектуалац” него по својим академским титулама и звањима морали би и те како да буду задовољни.

Нема сумње да Борис Тадић верује да су на његов изборни пораз делимичног утицаја имали и јавни интелектуалци окупљени око пропагирања гласања „белим листићима”.

Нема сумње да би слично веровао и Томислав Николић да није постао председник. Упамћено је да је он током кампање знао да ниподаштава ставове аналитичара, да им оспорава стручност, знање, поштење.

Али, нису политичари једини који приписују аналитичарима пристрасност. То су одавно урадили сами јавни интелектуалци поделивши себе у „прву” и „другу” Србију.

О њиховој пристрасности је говорио и Срећко Михаиловић социолог, који се може назвати и јавним интелектуалцем и аналитичарем на скупу под називом – Ко су „јавни интелектуалци”.

„Тешко да се данас може говорити о независном интелектуалцу. Довољно је да постане партијски човек и онда је све решио. Још боље је да буде опозициони интелектуалац јер су онда према њему нежнији”, рекао је Михаиловић.

Социолог понавља и другу примедбу политичара на рачун аналитичара, односно јавних интелектуалаца, описујући их као људе који знају све о свему, а у ствари су универзалне незналице. „Знање је најчешће у другом плану. Активност им је највидљивија страна. Као да мисле драга ми је истина, али није толико вредна да би се замерао моћнима или пријатељима.”

Мора се рећи да је у искрености или љутњи Михајловић ишао до самоуништења јавног интелектуалца када је у једном тренутку упитао – да ли сте приметили да је аналитичарима једна рука осушена, рекавши да је то од мастурбације – јер у њиховим исказима нема секса, односно „штофа” и закључио: „Готово четири деценије смо сведоци суноврата интелигенције и не може се порећи да су и интелектуалци криви за данашње стање.”

Али, овај његов исказ већ показује да за разлику од политичке или пословне елите интелектуална елите и те како уме критички да размишља о себи и да је то карактеристика која је одваја и чини другачијом.

Друга битна разлика између интелектуалне елите с једне стране и пословне и политичке с друге стране јесте у томе што први имају значаја и утицаја једино када су у јавности, када су у медијима – док они други и већи део своје моћи заснивају на раду у који јавност нема никаквог увида.

Дакле, аналитичари познати свима који читају новине, слушају радио и гледају телевизију креирају „јавни ум” зато што их медији позивају да коментаришу догађаје и људе. Разлог зашто их зову је једноставан, аналитичари, од којих неки више воле да им поред имена буде написана професија, завршили су факултете, магистрирали или докторирали, написали књиге из својих области и стекли одређено поверење јавности и медија. Они нису идеални, али зар су то политичари, или новинари?

Дакле, медији их зову због њихове стручности и то чине и новине и телевизије и у Србији, и у Енглеској, и у Америци, и у Русији. Управо на том дубљем разумевању стварности говори Милан Николић социолог, који поставља питање како да обичан грађанин разуме шта се дешава ако не постоје аналитичари и истраживачки новинари. „На овим изборима догодила се озбиљна промена, уместо политичке елите почела је да доминира пословна елита. Показало се да наши предузетници нису много успешни, и зато треба пратити шта ће се догађати са девизним резервама.”

На стручности и знању инсистира и Јово Бакић социолог. Он каже да су интелектуалци по правилу високообразовани људи и високоангажовани за опште добро. Њихово знање, сматра Бакић, долази до изражаја само онда када аналитичари нису лично заинтересовани што политичари најчешће јесу.

„Сада је у моди хајка на аналитичаре”, каже Милан Милошевић новинар „Времена” који даје предност експертском знању и сматра да аналитичаре треба представљати по професији. „Ми имамо прогон знања и чињеница”, закључује он. Како и не бисмо имали када је само шест-седам одсто високообразованих, док у неким земљама највише школе има и половина становништва.

На знању инсистира и Зоран Стојиљковић политиколог, објашњавајући да аналитичар није коментатор ни експерт за све, да мора да буде и више од научника, али да треба да се у јавном иступу избори за критеријуме као што су анализирање контекста, поштовање методолошких образаца, препознатљива вредносна основа, поштовање чињеница…

И Огњен Прибићевић бивши амбасадор у Немачкој је један од јавних интелектуалаца који сматра да у  време глобализације долази до општег урушавања вредности и општег упросечавања што доводи до затварања простора за критичко деловање интелектуалаца.

О задацима јавних интелектуалаца и могућности да их остваре размишља Славиша Орловић, политиколог. Он интелектуалца види као некога ко трага за истином, има углед, али не и моћ, верује у снагу аргумента, пружа отпор бахатости, треба да буде у праву, а не само храбар, и да понесе одговорност за изречено. Али и каже: „Данас, у време таблоидног новинарства то је тешко.”

А да ли је уопште могућ овај „идеални” јавни интелектуалац каквим га описује Орловић. Одговор на то питање даје етнолог Предраг Шарчевић који постављајући питање: „Да ли интелектуалац може да буде експерт и мислилац а при том обичан човек?”, каже: „То чак није пошло за руком ни Ноаму Чомском”. Наравно то не значи да не треба стално тежити да се идеал досегне.