Петричић: Оловка најдража играчка

Згасли светионик, којим је Душан Петричић недавно у „Политици” обележио смрт познатог хуманисте и стручњака за међународно право, професора др Војина Димитријевића, један је од најбољих примера како једноставан цртеж, може непогрешиво да погоди суштину.

Управо ово умеће је прославило српско-канадског илустратора и карикатуристу, у чијим „ликовним коментарима” наше свакодневице редовно могу да уживају и читаоци најстаријих новина на Балкану. Неки од њих, они средње генерације, имали су ту срећу и задовољство да уз Петричићеве духовите, ведре цртеже и одрастају.

Стицајем околности, после малих Југословена и канадски малишани су стекли прилику да улепшају своје детињство посредством његових радова, кад се Петричић пре две деценије трајно настанио у Торонту.

– Целог живота сам улагао огроман напор и изузетну енергију да сложен и озбиљан свет у којем живимо представим на једноставан и детињаст начин. Ја себи личим на ону моју давну карикатуру о Сизифу, заправо, на оба лика са те карикатуре: и онога који гура камен узбрдо, и онога ко га котрља низбрдо. Тежак задатак са, наизглед, лаким решењем. Сваки дан који сам провео у Канади изнова је потврђивао ову моју констатацију – каже Петричић.

Рођен 1946. у Земуну, одрастао је, студирао и професионално се калио у Југославији, да би затим објављивао (и побирао награде) широм света.

Из београдског периода Петричићевог опуса (1965–1991), остао је велики број графичких решења, од опрема за дечје књиге, плакате и календаре, преко карикатура и илустрација објављиваних у „Вечерњим новостима”, „Књижевним новинама”, „Видицима”, НИН-у, „Економској политици”, „Полетарцу”, „Кекецу“… до цртежа за анимиране филмове, позоришне костимографије и шпица или сценографија за телевизијске емисије, а као коаутор или илустратор креирао је тридесетак књига за децу које су објављене на простору бивше Југославије и у Северној Америци.

Након одласка у Канаду 1993. почео је или појачао сарадњу са некима од најугледнијих светских новина и часописа, као што су „The New York Times Book Review”, „Wall Street Journal”, „The Toronto Star”, „Scientific American”… Одушевљени његовом задивљујућом способношћу да проникне у срж неког текста, појаве или лика, Петричића су од карикатуристе промовисали у – „карактеристу”, занимање измишљено да тачније опише шта он то, у ствари, ради.

А радио је и дружио се многим угледним новинарима, публицистима, писцима, песницима, афористичарима, музичарима, глумцима... Поред осталих, са Љубивојем Ршумовићем, Душком Радовићем, Џоном Тимотијем Бајфордом, Арсеном Дедићем, Драганом Лаковићем и Бранком „Коцкицом”.

Надалеко су чувене Петричићеве илустрације за Ршумову књигу „Још нам само але фале” и за публикацију „Београд и Београђани”, на којој је, у промоцији српске престонице, сарађивао са Душком Радовићем. Истим поводом је 1983. године Петричић нацртао и свој непревазиђени „еколошки” постер „Битка за Београд”, на којем „плави” угрожавају а „црвени” спасавају град од буке, загађења, ружноће… Четврт века касније, ликови са постера су постали део истоимене колекције сувенира у „Београдском излогу” Културног центра Београда.

– Било је лепо и узбудљиво сарађивати са људима чија је улога била немерљива у одрастању толиких генерација. После много година, Ршум и ја поново радимо књигу заједно на „Видовитим причама” у издању „Лагуне”. Да наставимо тамо где смо некада давно стали са „Алама”, „Невидљивом птицом” и „Кошем” – каже Петричић.

Међу личностима које су на њега посебно утицале Петричић помиње и професора музике из земунске гимназије Милету Сајића који му је, како каже, први „одшкринуо врата у свет озбиљне уметности” и сјајног Богдана Кршића, професора графике на Академији за примењене уметности, великог мајстора дизајна и илустрације књига.

– Догађај, или прецизније, низ догађаја који ми је, нажалост, одредио добар део живота, јесте оно што се збивало на овим просторима пре двадесет година. То ме је одвело у Канаду и, упркос изузетно лепим стварима које су ми се догодиле на професионалном плану, у доброј мери збунило и растужило – каже наш саговорник.

Несуђени морнар

Да ли је још као дете „знао” да ће цртање бити окосница његовог будућег живота?

– Од малих ногу естетика је одређивала моја одлуке о будућој професији. Са пет година чврсто сам веровао да ћу бити морнар или поп. Морнари су имали прелепе пругасте мајице и беле капе са тегет тракама, а православни свештеници разнобојне појасеве, који су тако заносно дречали на њиховим црним мантијама. Касније сам открио оловку и папир који ме као најдража играчка прате до дана данашњег и не сећам се било каквих препрека или колебања на том узбудљивом путу између реалности и маште – признаје уметник.

У опредељивању за будући животни позив није се много обазирао на мишљење породице и околине, али се барем потрудио да родитељима то пренесе на најбезболнији начин.

– Отац Илија је био предратни и послератни официр, војни пилот, ја волим да кажем авијатичар, пошто тај израз много тачније описује професију којом се бавио. Мајка Невена је, како се то каже, била домаћица, са озбиљним задатком подизања два сина, мог старијег брата Александра и мене. Како то често бива, старија деца, изложена стриктнијем спровођењу родитељских идеја о васпитању, опредељују се за озбиљне професије, инжењере, лекаре или, као у случају мог брата, архитекте. Ја сам искористио за нијансу либералније ветрове и шмугнуо у ризичне уметничке воде. Заправо, да не бих превише секирао оца и мајку, прво сам се уписао на одсек унутрашње архитектуре на Академији за примењене уметности. То им је вероватно звучало озбиљније. Већ после месец дана пребегао сам на графички одсек и ту дипломирао. Тек тада сам им саопштио чиме ћу се бавити у животу – признаје Петричић. На Графичком одсеку београдске Академије за примењене уметности дипломирао је 1969. године.

Позив којем се посветио није му донео само немерљиво задовољство и велику славу, већ и многобројне награде (у Београду, Скопљу, Монтреалу, Торонту, Њујорку, Токију, Будимпешти, Амстердаму, Лајпцигу, Москви, Анкари…). Шта он лично сматра својим највећим професионалним постигнућем? Има ли и неких неиспуњених жеља, неостварених идеја, скривених талената?

– Нема већег признања од реченице коју чујем од неких непознатих, одраслих, дискретно оседелих особа, које ми понекад приђу у Торонту или Београду: „Знате, ви сте ми улепшали детињство. Одрасла сам (или одрастао сам) са вашим цртежима!” Неостварених идеја имам много. Остварујем их или одрађујем када и како се околности сложе. А озбиљност са којом сам радио посао којим се бавим и количина енергије и времена коју сам на то потрошио нису ми дозволили луксуз да откривам скривене таленте и хобије – признаје Петричић.

Четворо деце и шест унучића разлог су да сваки човек буде срећан, али за Петричића, као илустратора и карикатуристу, то може бити и инспирација...

– Карикатуре сам, додуше, почео да цртам још на Академији, али кад ми се 1968. родио први син Милош, нацртао сам, обележавајући тај догађај, бркатог оца који гура колица са бебом, на начин који ће недуго после тога постати мој препознатљиви стил у илустрацијама за дечје књиге. Дакле, моја деца су ми била најдиректнија и најдуготрајнија инспирација у свему што сам креирао за малишане, од књига до анимираних шпица за телевизију – наводи Петричић.

Његови синови Милош и Гордан и кћи Ирена, као и њихова деца Лара, Растко, Андреј, Катарина, Ирма и Урош живе у Београду. Гордан се бави графичким дизајном, што је најближе очевој професији. Милош је филмски редитељ, а Ирена филмски и телевизијски монтажер, дакле, и они су на неки начин наследили уметнички таленат и љубав према ликовном изражавању.
А најмлађа ћерка Михаила, из брака са Драганом Варагић, тренутно ради докторат из области енглеске и италијанске књижевности у Болоњи, у Италији, где је и магистрирала.

Унуци су, примећује Петричић, још на путу да бирају своје склоности и таленте.

„Политички идиотизам” као инспирација

За врхунског карикатуристу није довољно да буде духовит и да има савршену технику. Мора поседовати и онај редак „политички нерв” и способност да препозна праву ствар...

– Своје најбоље и најубитачније политичке карикатуре нацртао сам онда кад сам био лично дубоко погођен, повређен, ражалошћен, изнервиран, испровоциран неким тешким политичким идиотизмом, којих је, на несрећу свих нас, а на срећу моје професије, све више и више. Не могу да тврдим да имам истанчани „политички нерв”, али умем да гледам, прецизно да мислим, да разликујем добро од лошег, паметно од глупог, да осећам и да будем логичан. Ваљда је то довољно – скромно ће Петричић, додајући да употреба карикатуре као убојитог оружја, наравно, захтева извесна правила фер-плеја. Он је увек водио рачуна да не пређе границу доброг укуса.

Поред уметничког рада, посветио се и просветном. Био је професор опреме књиге и илустрације на београдској Академији примењених уметности и професор анимације и илустрације у Канади. Сад предаје два курса у „Онтарио колеџу за уметност и дизајн” (OCAD – Ontario College for Art and Design) у Торонту.

– Верујем да је, поред заната коме их учим, најважнији савет који могу да дам својим студентима, да у свом креативном раду буду различити од других. Та различитост је битан квалитет који ће их издвојити, помоћи да буду уочени и показати да, поред осталих особина, умеју и да мисле.

Нажалост, средина у којој живим последњих 20 година не охрабрује тај приступ: организованом капиталистичком систему одговара бескрајно море солидних истих. Што „истијих”! Да сви буду употребљиви и заменљиви – невољно примећује познати карикатуриста.

Па, како се онда он сналази у таквом свету?

– Тако ја, својим саветом, штрчим и упорно идем уз нос постојећем образовном моделу, верујући дубоко да, иако можда на кратке стазе не помажем студентима да се брзо и лако уклопе у систем, дугорочно онима који ће преживети ово немилосрдно тржиште откривам нешто што је непроцењиво и што се не мери само доларима – сматра Петричић.

Душан и Душко

Пријатељство и сарадња Душка Радовића и Душана Перичића легендарни су. Душков дух и данас је уз Душана, који то овако описује:

„Намћорасти и стидљиви Душко сигурно је најзначајнија особа у формирању мојих професионалних, а могао бих рећи и приватних уверења. Ни пре ни после њега нисам срео никога ко би са таквом математичком прецизношћу умео да формулише сваку мисао или коментар на појаве које га окружују. А све је звучало тако једноставно и обично. Наша дугогодишња сарадња почивала је, претпостављам, на истим таласним дужинама.

Био је спонтан и искрен као дете. Једном смо били на фудбалској утакмици, грицкали семенке, а он је сваку лепу акцију или потез на терену пропраћао звучним гукањем и мумлањем, изразом чистог и нескривеног физичког уживања у лепоти игре. Душка одавно нема међу нама, а ја га и дан-данас потпуно логично и природно сврставам међу живе! То је једина особа чији одлазак никада нисам прихватио као нешто што је реалност. Не умем да објасним тај феномен.”